Najbolja preporuka za restoran je kad vas negde odvedu prijatelji. Botako u Nevesinjskoj postoji već  15 godina, a u Šantićevoj 6. Na oba mesta dolaze ljudi koji kažu da su dobili preporuke od poznanika i drugara, a najčešće dolaze svi zajedno.

U oba restorana Botako je vrlo prepoznatljiva estetika unutrašnjosti. Nameštaj je u nijansama drveta ali su tu i zelenkasta i ružičasta boja na delovima zidova. Kad pogledate oko sebe, kao da ste ušli u neku modernu galeriju. Enterijer je osmišljen sa mnogo pažnje i ljubavi jer ga potpisuju vlasnik Slaven i njegova supruga Nataša. Prostor krase i male slike sa različitim izrazima lica, a autorka je akademska slikarka Bojana Sinđić. I znate šta, ako vam se neka slika svidi, možete da je kupite, samo se raspitajte kod ljubaznih konobara.

Ipak, nećete moći da ponesete sve što vam se svidi od dekora jer uz zidove se nalaze različiti oblici od kamena i drveta, ukrasi kao što su lampioni, sijalice i ogromni useci u obliku zvezda. Ali, ako ništa drugo, dobićete ideju kako da uredite svoj stan.

Što se hrane tiče, restorani Botako su najpoznatiji po picama.Najviše se traže: Botako, Srbijana i Kaprićoza. Pica NLO stvarno kao da se spustila iz kosmosa pravo na vaš tanjir, ali iz onog dela svemira u kom se baš dobro jede i gde je sve obimno i bogato. A kad na to dodate veličine pica od 30 i 40 centimetara u prečniku, shvatate da morate da budete ozbiljni šampioni da je pojedete sami. Zato je najčešća situacija da se pice u Botaku dele, pa su vrlo česte scene gde se cele porodice ili celo društvo počaste jednom picom. Znači, opušteno na ekskurziju u ove restorane.

Ali, ako pitate iskusne posetioce Botaka, pice su za one koji dođu prvih 100 puta. Ostali znaju da treba da se posveti pažnja i pastama. A tu je tek ogroman izbor: caprese, quattro formaggi, funghi al vino bianco i recimo all' amatriciana.

 Od slatkiša, najtraženiji su: tri leće, knedle i čoko mus. Knedle birate između šljive, kajsije i višnje. Čoko mus je preukusan i služi se sa: karamelom, šlagom i listićima badema. U oba restorana Botako je specifično što možete da vidite kuvare šta rade u kuhinji. To je najbolji pokazatelj da nema šta da se krije ovde. U Nevesinjskoj se gleda pica majstor kako sprema i razvlači testo kao di džej za miksetom, a u Šantićevoj se iz fenomenalne bašte kroz staklo takođe vide kuvari  i iz određenih uglova iz samog restorana, jer vrata na kuhinji nema.

Možda ste već bili u restoranima Botako, možda niste bili skoro, ali najlepše je kad možete nekom da budete dobar prijatelj i odvedete ih tamo na klopu. To vam nikad neće zaboraviti.

U Italiju možete za sekund. Samo zavisi u kom ste delu Beograda. Je l vam bliža Francuska ulica? Njegoševa? Ako ste možda preko reke, ipak vam preporučujemo novi Merkator. Najautentičnija italijanska pica se nalazi u Pizzagramu. I to na tri mesta u gradu.

Vlasnik Pavle redovno ide po celoj Italiji, skuplja drevna znanja i informacije i pravi pravu italijansku picu kod nas. Ovde je konkretno reč o tipičnoj rimskoj pici. To znači da je testo deblje ali samo na prvi pogled. To je tipična rimska fora. Testo ovih pica je vazdušasto, što znači da je razmak između kora velik, pa kad zagrizete parče, tek onda shvatite koliko je ova rimska pica meka.

A svako parče je priča za sebe. Najtoplija preporuka je da stanete ispred vitrine i prvo malo razgledate. Malo poželite da fotkate sve boje i ukuse u kojima ste se momentalno pogubili. Preporučujemo vam da obavezno pročitate sastav svake pice jer ćete tek tad shvatiti kakvo se bogatstvo tu krije. Mada, tek tada ćete biti u problemu. Realno, zaključak može da bude samo jedan: Dajte mi od svega po malo...

U Pizzagramu ćete možda po prvi put videti kockaste pice. Ali da znate, to je pravi rimski način služenja. I samo ovde ćete videti da se ovakve četvrtaste pice seku makazama. Znači, proces je da stanete ispred vitrine, odlučite koliko vrsta pice želite i kažete koliko široko svako parče da bude. Naš savet je da izaberete maksimalno tri parčeta za početak, pa ako budete mogli još, lako ćete dodati. 

Postoji oko 20 vrsta pica, a u vitrinu staje 15 pa se uvek rotiraju. Ali ona koje uvek ima je: gorgonzola i vrat. Vlasnik Pavle je posle mnogo eksperimentisanja došao do idealne kombinacije. Kaže da je odlučio da pokuša sa ovom svojom novom vrstom pice, koja je toliko dobro krenula da je odmah odlučio da je ne sklanja iz ponude. Zanimljivo je da svi zaposleni, u sva tri Pizzagrama, pošto imaju mogućnost da uvek uzmu nešto iz ove ponude, u većini slučajeva uzimaju baš gorgonzolu i vrat. A bolje preporuke nema.

Vlasnik Pavle koristi vrlo konkretno italijansko brašno. Lično ga nabavlja u jednom seocetu između Rima i Napulja, zna tačno od kojih ljudi ih uzima, kako ga prave i od čega se koje brašno sastoji. Razgovara i sa običnim ljudima po Italiji kojima je pravljenje pice porodično nasleđeno znanje, ali je išao i na edukacije sa vrhunskim tehnolozima koji su mu tačno objasnili koje brašno se koristi na koji način. 

U Pizzagramu možete da probate oko 8 vrsta italijanskih sireva. Na primer: bufalo mocarela od sira koji se zove strakino. Značenje je umoran, ali zašto je ovaj sir umoran? Je l zato tako ukusan?? Ovako se zove jer se dobija od umornih krava koje se spuštaju sa ispaše. I baš u trenutku kad se vraćaju, kad su umorne, tad je najbolje da se pomuzu. Znači, ako u Italiji vidite krdo krava kako se sporo i umorno spuštaju, nemojte da vam bude žao, stegnite srce, nemojte da ih zaustavljate da ih izmasirate i opustite, mislite na preukusan umorni sir u Pizzagramu...

Pršuta San Danijele se nabavlja na jednom brdu između Alpa i mora. Dobija se od svinja koje se vrlo specifično i zdravo hrane. Meso se uzima od prednjeg buta, pa se godinu i po suši na tačno određenoj nadmorskoj visini. Ukus je blag, nije prejak i taman se lepo slaže sa ostatkom pice na jednoj od ove tri lokacije u Beogradu. Od skoro u Pizzagramu se služi pelat sa: plavim patlidžanom na kockice i slaninom od obraza koja je uvaljana u pikantnu kalabrijsku papriku guanćale.

Ako baš želite klasičan okrugao oblik pice, možete i to da naručite. Ima i dezert pica sa nutelom, ali prava ponuda su ugaone rimske pice koje se seku makazama. To nigde nećete videti u Beogradu. Osim naravno u Pizzagramu.

Da smo pre više od jednog punog veka mogli da uključimo snimanje, zamislite samo koji film bismo mogli sad da gledamo u restoranu Orašac. Restoran je nastao na ovom istom mestu gde se i sad nalazi, u Bulevaru kralja Aleksandra 122. Prvo, koliko restorana znate koji su preživeli toliko vreme a i dalje privlače posetioce i imaju i redovne i nove goste? Drugo, kvalitet se ne smanjuje u čemu je jedna od njegovih najvećih tajni.

Nastao je još 1907. godine, samo što je tad bio kockarnica-gostionica, bar tako legenda kaže. Od drugog svetskog rata postaje restoran Orašac, a ljubazno osoblje tvrdi da se nije mnogo toga promenilo u enterijeru. Suština je ostala apsolutno ista. Jela su vrlo slična kao nekad. Jedna ugostiteljski vrlo mudra stvar je što se vremenom dodaju jela koja dobijaju odličnu reakciju. Na primer, kad vidite niz specijaliteta koji imaju makedonski naziv, možda se zapitate otkud to. Razlog je prilično pametan: za vreme Dana makedonske kuhinje, čim su u restoranu Orašac videli koja jela se najviše naručuju i na šta najbolje reaguju gosti, odmah su ih ubacili u redovnu ponudu. Tako su i restoran i posetioci uvek zadovoljni.

Na makedonskom meniju su: topeno sirenje, ohridski čomlet i recimo kumanovsko selsko meso. Ohridski čomlet je teleći but koji se dinsta u belom vinu sa krupnim crnim lukom. Sve se to onda zapeče u tavi i tako se servira. Kumanovsko selsko meso je svinjski file, sitno sečeno meso sa pečurkama, sušenim paradajzom i sve je dobro izdinstano. Onda se služi u tako puštenom soku.

Lokacija restorana Orašac sama po sebi nameće goste. To su vrlo često studenti tehničkih fakulteta koji su prekoputa, pa se dešava da se susreću generacije sa Mašinskog ili Elektrotehnike. Kažu konobari da su mnogo puta čuli priče od starijih gostiju da su dolazili pre nekoliko decenija kao studenti, a sada kao penzioneri na ovo isto mesto. Kad dođe period diplomskih proslava, onda se jedva nalazi prazan sto. Nekad su to nove generacije koje organizuju apsolventske večeri, a nekad su to starije generacije koje se posle mnogo godina okupljaju. I najlepše je kad sednu u baštu restorana Orašac pa počnu da razmenjuju iskustva sa fakulteta. 

Posebno obeležje ovog restorana tokom leta je bašta. Toliko je dobro skrivena od gužve i saobraćaja, da dođe kao neki odmor od betona i ludila grada, a samo ste koji metar udaljeni od centra Beograda. U bašti je čuveni ražanj na kome se svakodnevno vrti prasetina, bez obzira na to koje je godišnje doba. Često se tu obrće i jagnjetina i teletina, što je za strance posebna atrakcija, da vide kako se to jede i pije u Srbiji. A kako konobari kažu, čim ljudi vide da se vrti pečenje, odmah ga naručuju.

Unutrašnji deo Orašca je podeljen na dve prostorije, veću i manju, a deli ih šank. I što je zanimljivo, uvek je puno. Najviše je gostiju četvrtkom, petkom i subotom a krivci su tamburaši. Ono što se baš i očekuje od jedne ovako legendarne i dugovečne kafane koja drži do svog ugleda. Tih dana rezervacija je jedina koja može da vam obezbedi sto. Ili bar lekcija da se sledećeg puta na vreme setite da se javite restoranu Orašac. Na zidovima su fotografije starog Beograda, tu su okačeni i ćilimi, a tegle sa slatkim su poređane po policama. Karirani stoljnjaci su neophodan ukras, kao i drveni elementi po zidovima uz stolove i obavezan stari drveni pod. 

Od preporuka za jelo su tu i: mućkalica šefa kuhinje za dve osobe. To je svinjski file sa slaninom i paradajzom, malo se zaljutii zapeče u vatrostalnoj činiji, a u njoj se i služi. Na kraju se dodaju još samo dve kugle kajmaka koji se momentalno istopi. Naravno da u ovoj kafani možete da naručite i teleću glavu u škembetu, cicvaru sa starim kajmakom i recimo hleb koji je upravo stigao ispod sača.

Najtraženiji dezert je Titova krempita pošto je vrlo autentična jer se radi o bledskom receptu, a tu je i Batina baklava sa makom, potopljena u mleku i onda zapečena. Ima i mnogo jela koja su van jelovnika, slobodno pitajte, konobari će vam uvek preporučiti nešto zanimljivo, ali nemojte da dozvolite da vam neko priča o restoranu Orašac. Krenite odmah do bulevara i proverite sami zašto ovo mesto postoji više od jednog celog veka.

Na malo mesta u Beogradu možete da probate pravu divljač, posebno u centru. Restoran Lovac čvrsto čuva tu tradiciju već skoro 60 godina. Pravi naziv je Dom lovaca pa se shodno tome na zidu drže puške i opasači, tu je i galerija divljači, a braonkaste boje i drvenarija podsećaju na prirodu i šumu. Možda vam se posle nekoliko vina ili rakija učini da je protrčao i neki jelen. Bašta je zastakljena, ali radi u proleće i jesen kad je lepo vreme, a posebno u leto jer je ispod lipe sveže i kad je najvrelije beogradsko leto.

Lovac radi od 9 ujutru do ponoći. Doručak se služi do 1 popodne. Možete da dobijete omlet, prženice i pogačice sa kajmakom i pršutom. Ponosni su što svako jelo u potpunosti sami prave. Neki delovi jelovnika su: meze, na kašiku, hladna i topla predjela, lovačka gozba i dezerti. U kategoriji meze su: lovačka daska, pašteta od srnetine i mesa divlje svinje, terin od srnetine, tatarski jelen, i recimo domaći kulen od mangulice. A lovačka daska je pravo bogatstvo: kulen od mangulice, terin od fazana, pirotski sir, suve šljive u slanini, prepečeni hleb, rustična salsa od pečenog paradajza i džem od crvenog luka. Uz tatarskog jelena idu: kapar, tabasko, vočester sos, biber, ljuta paprika, senf i jaje, a u osnovi je marinirani file jelena.

Ako ne jedete često kod kuće, stalno se hranite po restoranima, onda treba ipak ponekad da uzmete i nešto Na kašiku, kako se zove jedan deo menija. Ako volite pečurke i potaž, savršen izbor za vas je potaž od šumskih pečuraka. Služi se sa orasima, suvim grožđem i parmezanom. Kako savršeno zvuči, takav zaista i jeste. Druga opcija na kašiku je srneći paprikaš sa domaćim njokama i pančetom.

U restoranu Lovac je uvek puno. Ima dosta domaćih gostiju ali stranci su takođe vrlo radoznali da probaju srpsku autentičnu divljač. U blizini je turska ambasada pa je bilo puno gostiju te nacionalnosti u jednom periodu. Ali kako kaže osoblje, izgleda da ta reklama od usta do usta uvek najbolje funkcioniše na svim jezicima, pa i na turskom. Danas, najredovniji stranci su Turci, a svečano drugo mesto, kao i u mnogim slučajevima, zauzimaju radoznali i svime fascinirani Kinezi. 

Na meniju ima još specijaliteta. Od hladnih predjela, za preporuku je Lovac meze na dasci za dve osobe a tu su: njeguški pršut, goveđi pršut, kulen, čvarci, proja, gibanica, ajvar, pihtije i beli mrs. A od toplih: šljive u slanini, pohovana paprika punjena sirom i recimo grilovani miročki sir.

U kategoriji lovačka gozba je niz ozbiljnih specijaliteta: gulaš od divljači u integralnoj lepinji, srneći ragu sa glaziranim njokama, jelen stroganof, lovačke kobasice na žaru, srneći medaljoni, file jelena, sousie vid pačije grudi i lovačka korpica. Potpuno je normalno ako krenete da čitate jelovnik detaljno i da razmišljate pola sata šta biste uzeli, jer sve deluje vrhunski. Jelen stroganof na primer je file od jelenskog mesa sa krompir pireom sa tartufima. Srneći medaljoni se služe na grilovanoj palenti sa sušenim voćem u senfu sa slačicom. File jelena se pravi na žaru uz krompir pire sa sa kestenom i pečenim orasima u aromatičnom ulju od vrganja i ruzmarina. Posebno vam preporučujemo iz ličnog iskustva sousie vid pačije grudi sa slatkim od višanja, krompir pireom sa dimljenom šunkom, puterom, slačicom i svežim peršunom. Divljač je uvek dosta jako meso, mnogi je vole ali je neophodno da se preseče sa nečim slatkim. Kako konobari kažu, domaći gosti manje vole te slatko-slane kombinacije, ali zato stranci obožavaju na primer baš slatko od višanja sa pačetinom. 

Kad je reč o piću, nemojte mnogo da mozgate, lepo pitajte konobare šta bi bilo najpametnije da se izabere uz koje jelo, pošto je izbor vina ogroman, kao i izbor rakija. I za kraj, nekoliko hitova iz kategorije dezerti. Pošto je restoran poznat po divljači, probajte obavezno srneća leđa, a preporuka je i reform torta. Ne zaboravite Titovu krempitu sa Bleda ili tufahije. Izbor je velik, sve deluje izuzetno ukusno, pa je dobar trenutak da krenete u lov na ponudu restorana Lovac, jer ova divljač je ovde zbog vas. 

Samoposluženje ima svojih prednosti. Možete da se prvo prošetate, dobro snimite situaciju, vidite šta je u ponudi, razmislite i onda kad donesete odluku, tačno pokažete koje parče mesa da vam stave na tanjir, kao i koju količinu hrane želite. Ako volite supe i čorbe, tu je još bolja situacija. Sami sipate šta i koliko vam odgovara.

U restoranu Karavan express je baš tako. Dodatna prednost u odnosu na ostale restorane sa samoposluživanjem je što je kvalitet hrane mnogo bolji a cene su i dalje vrlo pristupačne. Sam prostor je vrlo estetičan. Sve je u bojama drveta. Tu su svetlobraon police na kojima su do plafona poređane namirnice: tegle i kutije sa raznim testeninama, velike kutije maslinki, knjige i kuvari i mali džakovi brašna. Postoje separei uz desni zid restorana, okrugli stolovi za porodice na sredini prostora ali i jedan dugi drveni sto za desetak ljudi koji na sredini celom dužinom ima takođe drvenu žardinjeru sa biljkama.

Restoran postoji 3 godine u ovoj koncepciji i sa ovim izgledom, a zove se Karavan jer postoji tačno određen niz kojim se ide, kao što se karavan kreće. Znači, prvo uzimate pribor, onda birate između nekoliko supa i čorbi, onda peciva, pa vitrina sa glavnim jelima, bar sa salatama, i dezerti. Među supama su potaž od brokolija, potaž od povrća, minestrone, paradajz čorba i recimo mađarska gulaš čorba, a sve su od 160 do 190 dinara.

Restoran Karavan express radi od 9 ujutru do 10 uveče, kao i sam Novi Merkator. Do 12 se služi doručak: sendvič sa šunkom i sendvič sa kulenom su samo 230 dinara, jaja na oko 180 a štrukle sa sirom 250 dinara. Štrukle su slovenačko nacionalno jelo. To je pita sa sirom koja se prvo kuva, pa se prelije jajima i pavlakom i onda se zapeče. Prosto da poželite da odete u Sloveniju na doručak ili bar u Karavan express. Tu su još punjene palačinke, omlet sa šunkom, omlet sa slaninom i burek sa krompirom, ali ono što se najčešće naručuje za doručak su jaja i salata. 

U restoranu su izložene gajbe sa voćem i povrćem, pa možete da vidite šta je sve sveže i šta ćete moći upravo da pojedete. Izloženi su i njihov ajvar i turšija, a pored su pakovanja čvaraka, pa možete da ih ponesete kući, ne mora sve ovde da se jede. Karavan express ima svoje ceđene sokove u flašicama: detoks, cvekla, šargarepa, kivi, pomorandža, ali i ledene čajeve izložene baš u ledu. Izgledaju vrlo atraktivno, pošto su u teglama sa cevčicama. Vrste čajeva su: domaći ledeni i tropski ledeni. Domaći je od: jasmina, pomorandže, limuna, nane i šumskog voća, a tropski: zeleni čaj, kamilica, ananas kompot i kokos.

Sreda je poseban dan u restoranu Karavan express. Tad je u ponudi ceo meni za samo 550 dinara. Sastoji se od glavnog jela, peciva i dezerta. Inače, u periodu ručka uglavnom dolaze poslovni ljudi na pauzi za obrok, ali je gužva i posle 5-6 sati popodne jer tada mnogi dolaze s posla i uzimaju gotova kuvana jela za celu porodicu, kao što su pasulj, grašak ili boranija. To im se mnogo više isplati, jer nemaju mnogo vremena da kuvaju jela koja zahtevaju dužu pripremu, a vrlo su povoljna. 

60 posto ponude je domaća hrana, ali su uvek u dnevnoj ponudi i azijska, italijanska, španska i meksička jela, a tu su i roštilj i riba. Od dezerta najviše se traži sutlijaš sa cimetom. Kao i uvek, najbolji izbor je uvek i nekako najjednostavniji. A od ostalih slatkiša, tu su: profiterole, kapri torta, kolač malina, ledene kocke i na primer čokoladni mus.

Ako niste znali, pravilo je da pošto ste se sami poslužili, sami vraćate poslužavnike u boksove koji su na više mesta po restoranu. 80 posto ljudi to i uradi, a pošto sad znate bonton ovog tipa restorana, od sada ćemo krenuti da dižemo taj procenat na 100 posto. 

Retko koje mesto u gradu može samo sebe da preporuči pre svega po svom trajanju. 10 godina na surovoj beogradskoj betonskoj džungli je za poštovanje i pohvalu. Posebno kad ste deo istorije jedne važne tačke u prestonici kao što je Beton hala. Da li ste znali da je restoran Cantina de Frida bio prvi u ovom nizu ugostiteljskih objekata? Možda se sećate ili ste slušali da je na mestu današnje prepune Beton hale u stvari samo bio niz praznih hladnih betonskih objekata. Trebalo je imati viziju, hrabrost i upornost pa biti prvi i ostati lider u ubrzanom noćnom životu Beograda, pa još dati restoranu takvo ime. Energija, strast, stav i harizma jedne Fride Kalo, koja je inspiracija mnogim umetnicima danas, očigledno su ne samo pravo ime za jedno ovakvo mesto, nego su i osobine koje kao da je Frida lično podarila svojoj srpskoj kantini i imenjakinji.

Restoran Frida je poznat po fenomenalnom provodu. Svakog vikenda izlaze fotke na društvenim mrežama, vide se ljudi koji đuskaju, odlična svirka, poznate pesme i hitovi koje svi znaju. Zato je logično da je za vikend obavezna rezervacija jer ovde subotom i najšarmantniji šarmeri Beograda i okoline naiđu na odbijanje. Kad nema mesta, nema. Frida ume da bude surova. Ali tako neodoljiva.

Kad god vam dolaze poslovni partneri iz inostranstva, restoran Frida je pravo mesto i za klopu, i za poslovni sastanak, ali i za nastavak provoda, da se proslavi upravo zaključen ugovor. Samo, svirke su u Fridi bukvalno svakog dana. Nekad možete da se zapitate kako je u sred radne nedelje pun restoran, ali ako se radi o Fridi, to nije ništa neobično. Muzika vas vozi od stranih večnih hitova do domaćih pesama koje super legnu posle ponoći.

Poseban događaj je maskenbal u aprilu. Maskirani su svi zaposleni i oni imaju svoju zajedničku temu, a gostima je dozvoljeno da dođu van te teme. Samo su kostimi obavezni. Jedne godine su zaposleni svi bili kao policajci, druge godine su svi šetali u togama kao u Starom Rimu. A gosti uvek imaju dodatni motiv da im maske budu što zanimljivije, jer najbolje kostimirani uvek dobiju neku nagradu, na primer put u Veneciju. 

Stranaca je uvek puno, svi su znatiželjni da provere kakva je to beogradska Frida koja sa tolikim uspehom postoji već celu deceniju na istom mestu i šta to ona nudi. I domaći, i strani gosti su uglavnom preko 35 godina, što takođe ostavlja određeni utisak o ovom mestu. Česte su proslave firmi. Mnoge strane kompanije tradicionalno u Fridi obeležavaju svoje godišnjice.

Koncept Fride je takav da je klub, a nije klub, restoran je svakako, pošto kuhinja radi čak do 1. Od specijaliteta se izdvaja ćorizo po njihovoj recepturi. To je kobasica tipična za Meksiko, zato se tako i zove, a naravno da Srbija takođe ne može bez kobasice. Ova kombinacija mesa i začina je po originalnom konceptu u Fridi. Miksuju se junetina i svinjetina, a posebna fora je što meso nije skroz mleveno pa takva tekstura ostavlja zanimljiv utisak kad zagrizete Fridin ćorizo. Inače, posebno se preporučuje onima koji baš nešto i ne vole kobasice. Služi se uz grilovano povrće, a kao mali slatkiš, tu je i karamelizovani luk. Uz ovaj obrok, preporučuje se italijansko pšenično kraft pivo. 

U Fridi su ponosni na začine čiju nabavku i poreklo strogo kontrolišu. Preovlađuju kumin, anis i recimo mladi divlji biber sa Madagaskara. Još jedna specifičnost ponuda jela je što je goveđi stek odležao 50 dana u organskoj soli, a to je verovatno jedinstvena pojava u Beogradskim restoranima. Kako kažu oni što su probali, imate utisak da može i kašikom da se jede koliko je mek i neverovatan.

Što se prostora tiče, svuda je Frida Kalo. Na papirnim podmetačima na stolu, na slikama na zidovima, čak i u konceptu boja, sve podseća na Fridinu umetnost. Šank je u manjim keramičkim pločicama različitih boja, lusteri su u stvari pivske flaše, isto tako šarene. Frida je mesto za koje sigurno znate, samo možda niste skoro bili. I koliko god Frida Kalo bila uzor zbog slobode i strasti koju je živela, ne morate baš po svemu da se ugledate na nju. Slobodno dođite u ovaj restoran bez onih njenih tipičnih spojenih obrva.

U ogromnoj ponudi Beton hale, teško je izdvojiti se i teško je odlučiti gde da dođete. Restoran Lavaš se izdvaja ne samo po prostoru i ukupnoj estetici, nego i po neobičnoj i raznovrsnoj hrani. Ljubazni konobari često umeju da kažu: Kod nas je sve specifično.

Kad se popnete uz karakteritične stepenice za svaki restoran u Beton hali, ulazite u magičan svet Bliskog istoka i Indije uz kombinaciju Balkana. Prostor restoranaLavaš je širok i prostran. Na sredini je šank, a zidovi su u ogledalima, pa iz nekog ugla može da vam se učini da ste ušli u jedan prostor koji se prostire čak do Turske, odakle i stižu mnoga jela koja se ovde spremaju. Uz zadnji zid naspram ulaza je pećnica gde možete da vidite kako izlazi hrana i u kojoj se recimo peku peciva tipična za Tursku, kao neka vrsta njihove pice, sa desetak nadeva a zove se pide.

Zidovi su obojeni koricama mnogih knjiga koje su u policama kao u nekoj velikoj futurističkoj biblioteci. Prostor diskretno popunjavaju po uglovima ogromne braonkasto-sivkaste saksije sa retkom vrstom palme, pa deluje kao da ste skriveni od svega što vas čeka čim kročite van neverovatnog sveta restorana Lavaš. Kad se uđe u toalet, i tu vidite da se ovde mislilo na svaki detalj. Koliko samo selfija je napravljeno u tom malo maglovitom, malo obojenom ogledalu koje izgleda kao da ste upali u neki renesansni portret i koliko vas neće odoleti da ovde napravi neki stori.

Da se više ne zbunjujemo kako se tačno naglašava ime ovog restorana – Lavaš. Dakle, akcenat je na poslednjem slogu. A šta li znači? Ako ste se možda stideli da pitate: radi se o tankoj lepinjici od pšeničnog brašna koja se služi kao predjelo. Najbolja je uz namaze, kojih ovde ima bezbroj. Na primer: humus od leblebija, humus sa jagnjetinom, avocado labeneh, cvekla labeneh ili možda muhamara. Humus od leblebija je sa maslinovim uljem, pastom od susama i limunovim sokom. Humus sa jagnjetinom ima dodatak pečenih pinjola, a muhamara je od pečenih paprika, mlevenih pečenih oraha i molasa od nara.

Od salata, tu su: Lavash salata, fattoush, zaaluk ali i čoban i šopska. U Lavash salatu idu: hrskavi štapići šargarepe, celera, špargle, krastavca, sveže paprike, kalamata maslinke i komorača sa aromatičnim umakom od grčkog jogurta, vlašca i ulja od tartufa. Zaaluk je marokanski specijalitet od plavog patlidžana, paradajza, mlevenog kumina i kasmiri paprike, a čoban je tradicionalna azerbejdžanska salata od paradajza, krastavca, crvenog luka, sveže nane i ovčijeg sira.

Evo i zanimljivih predjela: libanska salata, tuna tartar, libanski tartar kibbeh nayyen i domaće meze. U libansku salatu idu: rukola, crveni luk, čeri paradajz, dimljeni odležani ramstek, marinirane suve smokve začinjene dresingom od meda, šafrana i sumaka. U tunu tartar: miks od kockica svežeg fileta tune, sušene urme, kornišona, crvenog luka začinjenog sokom od limuna, belim lukom, dižon senfom, seckanim vlašcem i kuminom. A libanski tartar kibbeh nayyen se sastoji od: kockica junećeg filea sa bulgur pšenicom, svežom nanom i uljem od belih tartufa.

Od dezerta obratite pažnju na tursku baklavu sa pistaćima i dondurma vanila sladoledom. A od pića ima svega, posebno piva i vina. Što se piva tiče, duga je lista kraft piva, posebno iz kolekcije Birra del borgo.

Četvrtkom, petkom i subotom su svirke. Muzika je takva da može da se okarakteriše kao world music, sve ono što i čini duh ovog restorana - kombinacija Bliskog istoka, Balkana, odnosno skup uticaja svih naroda i kultura koji su ostavili trag na ovom našem području i svi ti zvuci na jednom mestu koje baš zato i volimo.

Punoletstvo je vrlo lična porodična stvar, a u slučaju restorana Čarda Stara koliba, ima posebno značenje. Čarda obeležava 18 godina od kada je nastala, a stvorili su je otac i ćerka koji zajedno vode ovaj predivan restoran, čije ime je nastalo kao inspiracija na novosadske čardake na reci.

Otac je na ovoj lokaciji,na samom ušću Dunava i Save, odakle se vide i Kalemegdan, Ratno i Konjičko ostrvo, započeo da gradi splav za sebe i svoje najbliže prijatelje. Stvarajući današnju Čardu otkrio je, zajedno sa svojim kuvarima, talenat u kreiranju kulinarskih remek dela, pa je tu nekoliko jela koja su i danas vrlo tražena, a započela su svoj život kada i sam restoran. Ćerka Ana, koja je imala samo 11 godina kada je Čarda nastala, posao je nasledila od oca i preuzela glavnu ulogu u očuvanju duha i tradicije ove bajkovite priče. Anin otac sada nadgleda, majstoriše, sređuje i popravlja po Čardi jer, jelte, i dalje najbolje poznaje svoj restoran „u dušu“ i tu je ako zatreba po koji savet i sugestija. Porodica je stub restorana Čarda, ali Ana ne bi mogla sve to da izvede, od podneva do ponoći, da nema pomoć svoje vredne ekipe ali i jednog vrlo važnog člana posade – retriverke Mile. Ona je tu da sa vlasnicom Anom sve goste dočeka i isprati sa puno ljubavi. To naravno znači da je Čarda Stara koliba „pet friendly“ restoran, pa možete i vaše ljubimce da povedete sa sobom da se upoznaju sa Milom dok vi uživate u pogledu i izvrsnoj hrani.

Prilaz ovom restoranu na reci je kao ulazak u neku čarobnu šumu. Stepenice, drveni most, drveće, divlje rastinje, guske i patke i onda tek sledi ulazak u samu Čardu. Unutra vas čeka šank koji je tačno na sredini prostorije a iznad njega mali krov od drveta, poput male kućice u kućici. Kad je lepo vreme, Čarda Stara koliba je idealno mesto za ručak ili večeru na otvorenom. Reka vas osvežava i zalasci sunca su toliko lepi da će svako poželeti da ih zabeleži na fotografiji i na trenutak postane profesionalni fotograf. Životinjsko carstvo okružuje ovaj restoran, pa se nemojte iznenaditi ako vam priđu prelepi beli labudovi, oni su deo posebnog šarma restorana Čarda.

Hrana je ipak najveći doživljaj na ovom splavu. Postoji nekoliko jela koja su punoletna kao i sama Čarda, što znači da su toliko uspešna i ukusna, da ih gosti vrlo rado naručuju. Tu ubrajamo rolovani losos u pršuti u martini sosu, kao i losos u sosu od kozica i zelenih maslinki. Za to vam lično garantujemo da su fantastična jela, posebno ako volite ribu. Porcije su prilično velike i sa sigurnošću vam tvrdimo – nećete otići gladni. Jedna od zanimljivosti je ta da vlasnica Ana lično sprema hranu, tako da je osećaj kao da ste im stvarno došli u kućnu posetu. Zaista jedna prava domaćinska atmosfera. Jedino što Ana ne radi je pecanje, to je ipak prepustila starim lokalnim alasima, pa uvek može da garantuje da je riba sveža i kvalitetna. Samim tim, još jedno od prepoznatljivih jela Čarde su sve varijante smuđa i riblja čorba na koju je Anin otac stavio svoj lični kulinarski pečat. Na vama je samo da odaberete riblji specijalitet iz Čardine bogate ponude i da se prepustite uživanju.

Od ostalih mesa, Čarda Stara koliba se izdvaja, na primer, po izvrsnom gulašu od divljači, pašteti od divljači sa smokvama, teletini i jagnjetini. Od dezerta, najpoznatije su palačinke sa jabukama u karamel sosu. Ali tu su i Čardaški slatkiš i domaća pita sa lešnikom. Čardaški slatkiš je čizkejk, čija je osnova napravljena od lešnika, dok pitu od lešnika vlasnica Ana pravi po posebnom receptu.

Zahvaljujući toplini enterijera, sačinjenoj isključivo od drveta, i romantičnoj poziciji sa pogledom na Dunav i Savu, Čarda je savršen izbor za manja venčanja i proslave u Beogradu, kapaciteta do 70 osoba. Poseban štimung ovom restoranu daje uživo muzika, koju izvode tamburaši. I zimi, i leti, Čarda Stara koliba je mesto gde možete uvek nešto lepo da pojedete, osećajući se kao kod svoje kuće, i što je najvažnije, da steknete utisak kao da ste tu celog života kod porodičnih prijatelja.

Koliko 90-togodišnjaka znate da su i dalje toliko zanimljivi da ih svakog dana posećuje stotine ljudi, što sugrađana, što stranaca? Koliko njih znate da celog života tako dobro čuvaju svoju poziciju da ceo grad zna tačno gde uvek može da ih nađe?

Restoran Trandafilović ove godine obeležava 90 godina postojanja. A još je jedini restoran u Beogradu koji ima svoj nadimak - Tranda. Neka njegova jela se upravo tako zovu: Tranda ćevapi, doručak Tranda prženice ili predjelo Tranda mrs. Na meniju lepo piše za neupućene: Kafana je ozbiljna filozofska disciplina.  Ko ne voli kafanu, ne voli ni ljude.

Možda celog života živite u Beogradu, prolazili ste milion puta pored ugla Mekenzijeve i Mutapove, i jako dobro znate Trandafilović baštu. Posebno je prijatna leti zbog hlada londonskog platana koji ima više od 150 godina. Bašta je toliko prostrana da možete da zaboravite da se nalazite u centru grada i da trole prolaze na samo nekoliko metara od vas. A u bašti, od domaćih redovnih posetilaca iz komšiluka, do Tajlanđana, Kineza i Francuza. Svi došli u Trandafilović, lako ga našli, jedva izgovorili ime, ali potpuno spremni da probaju domaće rakije i vina i domaću klopu. Samo što će im biti teško da se vrate u hotele posle srpske rakije, i tek tad nemoguće da izgovore gde su bili.

Kad uđete u unutrašnji deo, može da vam se desi da udarite o neki sto ili o gosta koji sedi, jer će vam pogled odlutati na zidove. Prepuni su kesica u kojima su brašno, griz, šećer, špagete i paste, a poređani su skroz do plafona. Neki drugi restorani su preuzeli tu foru, ali samo da znate da je Trandafilović ipak bio prvi. Takođe ćete primetiti gomilu flaša vina i rakija. Police uz zidove su prepune različitih pića, pa ćete se zagledati i zakucati u neku osobu zbog vina, a da ga niste ni okusili. Kad vam pogled već tako zaluta po gornjem delu Trandafilovića, videćete i galeriju. Nije velika, ali baš zato i služi ako ste došli u paru ili nekom manjem društvu, da se osamite i lepo ispričate na miru, pa da vas niko ne čuje.

Pošto je u opisu Trandafilovića – srpski gurmanluk, ovde stvarno ima svega što je tipično za našu kuhinju, ali uz neke moderne i savremene dodatke. Ponosni su na to da prave sve sami, od brašna pa nadalje. Ne zaboravite da potražite njihove paštete: pileću, od patlidžana kao i specijalitet – od duvan čvaraka! Svaki sastojak je autentično srpski. Nema tu nekih stranih francuskih sireva na primer. Ovde možete da dobijete samo pravi sjenički sir ili autentičan domaći ajvar. Doručak se služi od 8 ujutru do podneva, ako se neko slučajno uspava, a možete da birate između: gurmanske kajgane, domaćeg doručka, komplet doručka, slatkog doručka i van konkurencije – seljačkog sendviča. Tu se u somun stavljaju: grilovana slaninica, ajvar, kiseli krastavac, jaje na oko i zelena salata. Ozbiljan test za sve koji su na nekoj večitoj dijeti.

A kad prođe podne, kreće velik problem, šta izabrati od toliko dobrih jela? Tu su grupe: gurmanluci sa dima i riba, a od ribe, dobro razmislite o kotletima dunavskog soma iz talandare. Za pečenje dana pitati konobare, pa će vam reći da li su aktuelni: tele, jagnje ili prase. Gurmanluci sa roštilja će posebno da vas stave na muke: čuburski i Tranda ćevapi, zlatiborski uštipci i biftek, a onda niz pljeskavica: gurmanska, teleća, hajdučka i naravno, sa lukom. Čuburski ćevapi recimo, su na dinastanom luku i kajmaku sa domaćim krompirom, Tranda ćevapi sa dimljenim kačkavaljem i ljutom paprikom, a gurmanska je pikantna sa slaninicom, kačkavaljem i tucanom paprikom. Cene su oko 700 dinara tako da su vrlo pristupačni. 

Onda nastupa grupa tiganja. Tu stvarno dobijete ručak u metalnom tiganju, a u opticaju su: gurmanski, bećar, Tranda i beški tiganj. Jela su oko 400 grama, tako da ne brinete da li ćete se najesti. U gurmanskom tiganju dobijate grilovani svinjski vrat na pekarskom krompiru zaliven gurmanskim sosom, a u Tranda tiganju: grilovani biftek, crveni luk, praziluk, beli luk, sveža paprika, šampinjoni, sjenički kačkavalj i domaći krompir. Od dezerta, razmislite o: slatkom bureku sa džemom od šljiva ili domaćoj Trandafilović baklavi.

Petkom i subotom su svirke, od tamburica do stranih i ex Yu hitova. Možete da zakažete ovaj prostor za lična slavlja, svadbe, rođendane, punoletstva, preslave i slave. Redovni gosti su poznati glumci, sportisti, Zvezdini veterani, i posle svega što ste saznali o Trandafiloviću, a možda niste nikad znali, falite samo vi.

Ako se spremate za putovanje po Aziji, dođite u Beton halu u restoran Sakura da naučite sve što je potrebno. Ceo prostor ovog restorana odiše azijskim duhom u kombinaciji sa modernim elementima. Na jednom celom zidu su glave Bude, a u toaletu se nalaze svećnjaci sa istim motivom. Tu je i veliki paravan od poda do plafona koji izdvaja deo za ručavanje od lounge dela.  Postoji i galerija, ako gosti žele da se izdvoje.

Bar je prilično velik i širok, čije osvetljenje može da promeni kompletnu boju, od žute do prijatne plave, što nekad stvara utisak da se nalazite na potpuno drugom mestu. Ako pogledate plafon iznad šanka, videćete vrlo zanimljivu postavku. Police sa pićem se nastavljaju po plafonu zajedno sa flašama, pa će to biti samo jedna u nizu stvari koje ćete ovde poželeti da fotkate.

Sledeći na spisku za fotkanje su ogromni ventilatori na celoj površini plafona, koji se lenjo i lagano okreću, jer sve u restoranu Sakura je potpuna opuštencija. Jedan od kreativnih predloga je da na primer snimite ventilatore bumerangom preko Instagrama. Jer kako kaže ljubazno osoblje restorana Sakura, ovde se prvo fotka pa se onda uživa i jede.

Sakura znači trešnjin cvet i simbol je i japanske i kineske kulture. Označava buđenje, istinsku lepotu ali i prolaznost. Zato je važno da se prepustite trenutku da biste ga uhvatili. I zato postoji deo menija koji se zove Zalogaji za dobar početak, da što lakše i lepše uronite u ovu filozofiju. Ovaj deo menija čine: edamame, prolećne rolnice, gyoza, pileći satay i tost sa paštetom od gambora. Prolećne rolnice su sa: miksom povrća, šitake pečurkama i pirinčanim tankim nudlama sa slatko-ljutim sosom. Kao još jedna autentična preporuka azijske kuhinje, pominje se gyoza: kuvane i pržene knedle punjene svinjetinom i kupusom sa pikantnim ponzu sosom i mladim lukom. 

Koliko god puta da dolazite, slobodno fotkajte ista jela, jer se kuvar trudi da uvek napravi potpuno nov aranžman na vašem tanjiru. A tanjiri su posebna priča. Svaki je u teget nijansama, nepravilnog oblika pa svaki obrok deluje kao malo umetničko delo. Na vama je samo da budete bar osrednji fotograf i da izaberete pravi filter na Instagramu.

Dešavalo se da kad dođu veće ekipe, recimo sedmoro-osmoro ljudi, pa svi naruče suši, šef kuhinje se posebno inspiriše. Nikako ne želi da se svima posluži pojedinačni tanjir, nego se uvek seti nečeg zanimljivog. Recimo tog konkretnog puta je stavio na jednu veliku dugačku drvenu dasku gomilu različitog šarenog sušija, a na sredinu je postavio suvi led koji pravi kao neku maglu koja kulja iz posuda. I eto novog razloga za fotkanje, bumerange i storije. Pa neka gori stori!

U grupi startera su: vijetnamska salata sa susamom, morska salata, brancin usuzukuri, hrskavi gambori i na primer juneći tataki. Morska salata se sastoji od: mešavine morskih algi sa tofu sirom, kumkvatom i Sakura chef prelivom preko miksa salata. Brancin usuzukuri čine: tanko sečeni fileti brancina sa mladim lukom, susamom, ikrom od lososa i ponzu sosom. A hrskavi gambori su: fritirane rolnice sa Black tiger gamborima i japanskim čili majonezom.

Od supa: posebna preporuka je miso, tradicionalna japanska supa sa tofu sirom, morskim algama i mladim lukom, tom yum kiselo ljuta supa sa Black tiger gamborima, cherry paradajzom, stro pečurkama, korijanderom i mladim lukom. Kao i won ton pileća supa sa knedlama punjenim svinjetinom i gamborima. 

Od posebnih ponuda, obavezno probajte Black code: crni bakalar sa karamelizovanim prelivom soja sosa, lotosovim korenom i šparglama, a nemojte da zaobiđete i Sakura dezert: ponuda šefa kuhinje za dve osobe sa slatkim pirinčem sa svežim mangom i kokosovim mlekom, čiz kejkom od marakuje sa hrskavom korom od ovsenih pahulja, sorbeom od jagode i sladoledom od zelenog čaja... ali ne dozvolite da vam drugi serviraju priče i fotke iz restorana Sakura, nego dođite sami i krenite lagano da savlađujete lekcije iz azijske kulture i kuhinje.