Znate onaj prolaz u filmovima o Hariju Poteru na železničkoj stanici? Prolaze ljudi, nemaju pojma da mogu da uđu u neki drugi, novi svet. ...


Znate onaj prolaz u filmovima o Hariju Poteru na železničkoj stanici? Prolaze ljudi, nemaju pojma da mogu da uđu u neki drugi, novi svet. Tako se nekima dešava svih ovih 11 godina koliko postoji restoran Karuzo, da ne znaju pored čega prolaze sve ovo vreme. Ulaz za restoran je na uglu Terazija i Nušićeve, a nalazi se na osmom spratu. Tu je i svetleći okrugli znak ispred samog ulaza na trotoaru, kao onaj u Betmenu. To je već drugi junak na koga može da vas podseti ovaj restoran. A po trećem junaku se zove. Radi se o slavnom operskom pevaču Enriku Karuzu. On je bio veliki prijatelj Nikole Tesle i našeg naroda. Najpoznatiji je po čestim nastupima u čuvenoj Metropoliten operi. Zato se na tavanici njegovog restorana imenjaka nalaze slike muza čiji je bio miljenik, baš kao i bogova rata, pobede i antičkih heroja. Ovde se najčešće dolazi po preporuci. Skroz je izdvojeno i ušuškano a u samom ste centru grada.

Dešava se da kad neko namerno ili slučajno dođe na osmi sprat, ostane fasciniran kad ugleda Cojku. Ona je prava domaćica restorana Karuzo. Šarmantna, laganih damskih pokreta, ova velika bela mačka je maskota i neizbežan deo šarma ovog mesta. Celom svojom pojavom će praktično da vas zamoli za selfi i nema šanse da joj odolite.


A kad prođete kroz staklena vrata Karuza, bez obzira na to da li je zima ili leto, odmah ćete videti Beograd iz jednog novog ugla. Nije važno da li su posetioci Beograđani ili stranci, ovakav grad još niste videli. Zbog velike terase, tu je pogled na reku, mostove, Beograd na vodi i hotel Moskvu. Prelep je osećaj kad ste na otvorenoj terasi ovog restorana a grad vam je na dlanu, kakav verovatno do sad niste videli. Zalasci sunca su posebno fini i romantični, a telefon će sam da vam uključi kameru i tražiće vam da fotkate.


A romantika je stara prijateljica Karuza. Zvanično, restoran ne radi nedeljom. Takva im je politika od kad postoje ali kad se zakaže neka proslava, svadba, rođendan ili krštenje, tada su vrata otvorena. Nedavno se Karuzu javio par koji redovno dolazi ovde i ovo im je omiljeno mesto. Oni su zajedno punih 35 godina. Odlučili su da prestanu da budu momak i devojka i da to baš ovde obeleže. Tačnije, odlučili su da se posle 35 godina veze venčaju, a restoran Karuzo je bio logično rešenje za proslavu sa njihovim prijateljima. 


Mesta ima za oko 90 zvanica, a ako baš spisak ne može da se skrati, bilo je situacija i kad ih je stalo 110. Samo je važno da se ne šire previše po restoranu i kao Selma, da se ne naginju kroz prozor, to jest kroz terasu. Ovde se organizuju i poslovni sastanci i prezentacije, a ujedno su i odličan izgovor da se nešto ozbiljno klopa. Meni se povremeno menja, jer se osluškuju potrebe posetilaca a tako je uvek najbolje. To je najbolji način da se zadrže stalni gosti i privuku novi.

A šta je recimo u novom meniju? Hladan biftek sa sosom od pavlake i rena sa puterom, jagnjeći kotleti sa francuskim pireom i blitvom i na primer hrskavi losos sa kruškom, lešnikom, indijskim orahom, bademom, crnim susamom i miksom zelenih salata. Od starih jela, najviše se traže: sporo kuvana juneća kolenica sa sosom od rena i grilovanim krompirom, pauflek u sosu od guščije džigerice i tartufa sa povrćem na maslinovom ulju i recimo svinjski file sa mocarelom, pršutom, taljatelama i pečurkama. Ako ništa, u Karuzu nećete ostati gladni. Ne samo zbog velikog izbora jela i fantastičnih kombinacija, već i zato što su porcije prilično velike. Ovde minimalizam ne stanuje.




Izbor vina je velik. Ima ih oko 60. Najviše se traže Kovačević i Radovanović, Harizma i Regent. A na peciva i dezerte su posebno ponosni. Prave ih sami, tačnije jedna fina iskusna gospođa koja s puno ljubavi i znanja ume tačno da stvori najukusnije lepinjice i kolače. Ozbiljna preporuka je pita sa malinama i plazmom, kao i francuski kolač sa jabukom fenomenalno aranžiran sa cvetićem na vrhu. Da li je cvetić jestiv, pitajte, nemojte da se zatrčite kao neki od nas. Od slatkiša sa starog menija probajte obavezno nugat čiz kejk, kao i belu čokoladu sa šumskim voćem.

Kao da cela ova ponuda nije dovoljna, četvrtkom, petkom i subotom su svirke. Redovni gosti umeju često da zaplešu tako fino da vam prosto dođe da ih zamolite za čas plesa. A ako se dovoljno opustite, možda poželite da zapevate kao Enriko Karuzo. Pa neka vam je sa srećom.

Ima tih beogradskih kameleona koji se lako prilagode svakoj prilici. Leti kao najlepše gradske devojke nose miris plaže sa sobom, kad ih gl...

Ima tih beogradskih kameleona koji se lako prilagode svakoj prilici. Leti kao najlepše gradske devojke nose miris plaže sa sobom, kad ih gledate, deluje kao da drobe pesak pod stopalima. A zimi, pored njih se osećate udobno, ušuškano i kao da ste uvek kod kuće. Tako je i sa splavom restoranom Korzo.

Kad je leto, kao da ste na Ibicu stigli. Letnji bit vas odmah tera da cupkate kao da će bez vas stati svet, kokteli, sveže ceđen nar i malina, pivo, džin u najrazličitijim varijantama, zato je savet da dobro proučite kartu pića ili se posavetujete sa ljubaznim i finim konobarima. Neke kombinacije džina su: ruzmarin-limun, malina-pepermint, grejp-pepermint i ruzmarin-bosiljak-lajm.





A kad se popnete na sprat splava, kao da stignete u neki novi svet. Zidovi ne postoje pa imate utisak da lebdite iznad reke i plovite među galebovima. Zalazak sunca prosto traži da ga postujete na Instagram, a neke je posebno inspirisao na čistu romantiku.

A kada je reč o kreativnosti ovog restorana, jedan od razloga što već sedam godina privlači pažnju što redovnih, što novih gostiju, su osvežavanje prostora detaljima, a najčešće su to trenuci kad se uvode nova jela, nova vina i piva, kao i novi kokteli.





Svako jutro na Korzou je novi pravi početak dana za mnoge poslovne ljude koji rade u okolini. Donesu lap top, naprave pauzu da nahrane labudove i galebove, koji kao kućni ljubimci prilaze potpuno opušteno, a često dovedu i ekipu s posla da nešto zajedno rade u jednoj mnogo boljoj kancelariji gde open space dobija potpuno novo značenje.

A što se doručka tiče, ponuda je velika i legendarna. Može vam se desiti da slušate u gradskom prevozu o slano-slatkim uštipcima na Korzou. A bolje preporuke nema. Slani uštipci su sa aromatizovanom fetom i ajvarom, a slatki sa nutelom i džemom. Tu su i čuvena zapečena jaja sa kulenom, pavlakom i kačkavaljem, a punjene prženice su fenomenalne i preukusne, baš kako zvuče. Punjene su pršutom i mocarelom.




Kad se uđe na ovaj splav na Savi, videćete da je sve u drvetu. A kao vrhunac, tu je i pravo drvo koje raste u sred ovog objekta. Zastakljeno je, ide čak do gornjeg nivoa gde se vidi zelena krošnja i redovno se šiša i održava. Zimi izgleda prilično zanimljivo. Kad sedite u donjem delu splava pored kamina, a recimo pada kiša ili sneg, prizor je neverovatan. Vi na toplom, uz čaj ili vino, a na metar od vas zastakljena zima, kao neka ukroćena zver. 

Poseban utisak ostavlja i kamin, koji svakako nemamo baš svi kod kuće, ali nekim čudom se osetimo fino i ušuškano, baš kao da smo u svom domu, i ako ništa, poželimo da jedan takav isti kamin imamo i mi. Dotle, naravno, na Korzo i uživamo u pucketanju vatre.

Zimi se ceo splav posebno ukrasi. Velike zvezde preko staklenih zidova, ornamenti na tom čuvenom drvetu na sredini splava, pa se pored stabla poređaju cepanice u obliku jelke što fenomenalno izgleda kad napada sneg. A muzika se i tad prilagodi finoj, prazničnoj atmosferi uz Elvisa ili Sinatru.




Od glavnih jela, topla preporuka je teleći biftek sa kremom od tartufa za dvoje, pa tu taman možete sa smislite kako da zaprosite devojku i gde da sakrijete prsten. A ipak možda najveća i preporuka iz ličnog iskustva je losos sa kozicama i kaparom. Naravno, za ljubitelje morske hrane. Tu greške nema. Tajna je u pažljivo poređanim slojevima. Kreće se od blitve, pa se preko nje stavlja losos i sos od kozica i neutralne pavlake uz kapar. Na kraju se pospe sa parmezanom i kao fajnal tač, sve se to fino zapeče. Služi se u glinenoj posudi, najpogodnijoj za sva zapečena jela.


A ukus ovog jela, fantazija. Ima toliko elemenata, koji mogu zajedno na jednom mestu da vam deluju kao da ih možda ima previše, ali verujte, sve se savršeno slaže. Blitva osvežava, sos daje toplinu i ima finu kremastu strukturu, losos i kozice su sami po sebi predivni, a kad naiđete na kapar, desi se eksplozija koja fantastično prelije ovu kombinaciju ukusa. Uz ovo jelo se preporučuje belo vino Pošip. A pošto uvek postoje novine u jelovniku, u zimskoj sezoni 2019/2020, to su: sendvič sa pančetom i čedarom, crna pasta sa batakom i čerijem, rib eye steak i gulaš od divljači zapečen sa mlincima.




Zanimljivo je da meni na splavu Korzov počinje od dezerta. Kao što i ulazak počinje od vitrine sa slatkišima. Ovde su prilično ponosni na sopstvenu pekaru. To znači da su svako pecivo i svi kolači ovde napravljeni i baš su ukusni, pravi domaći. Od dezerta, posebna preporuka za slatkiš Tri leće. Ne samo da je ukusan, nego je i ogroman. Veći sigurno niste videli. Samo najhrabriji stignu sami do kraja, a da ga ne podele s nekim. Kad dolazite u društvu, rasporedite snage. Neka još neko uzme kolač 4D, to je specijalitet šefa kuhinje: 4 vrste čokolade, neutralna pavlaka, pomorandža i plazma keks. Pa da svi probate po malo.


Splav Korzo je mesto gde možete najrazličitije ljude da vidite, a svi su došli sa idejom da se opuste, dobro pojedu i popiju. Strane delegacije su ovde vrlo često, pa ako uskoro uđemo u Evropsku uniju, da znate ko je tome svesrdno doprineo.

Najbolja preporuka za restoran je kad vas negde odvedu prijatelji. Botako u Nevesinjskoj postoji već   15 godina, a u Šantićevoj 6. Na o...


Najbolja preporuka za restoran je kad vas negde odvedu prijatelji. Botako u Nevesinjskoj postoji već  15 godina, a u Šantićevoj 6. Na oba mesta dolaze ljudi koji kažu da su dobili preporuke od poznanika i drugara, a najčešće dolaze svi zajedno.


U oba restorana Botako je vrlo prepoznatljiva estetika unutrašnjosti. Nameštaj je u nijansama drveta ali su tu i zelenkasta i ružičasta boja na delovima zidova. Kad pogledate oko sebe, kao da ste ušli u neku modernu galeriju. Enterijer je osmišljen sa mnogo pažnje i ljubavi jer ga potpisuju vlasnik Slaven i njegova supruga Nataša. Prostor krase i male slike sa različitim izrazima lica, a autorka je akademska slikarka Bojana Sinđić. I znate šta, ako vam se neka slika svidi, možete da je kupite, samo se raspitajte kod ljubaznih konobara.


Ipak, nećete moći da ponesete sve što vam se svidi od dekora jer uz zidove se nalaze različiti oblici od kamena i drveta, ukrasi kao što su lampioni, sijalice i ogromni useci u obliku zvezda. Ali, ako ništa drugo, dobićete ideju kako da uredite svoj stan.


Što se hrane tiče, restorani Botako su najpoznatiji po picama.Najviše se traže: Botako, Srbijana i Kaprićoza. Pica NLO stvarno kao da se spustila iz kosmosa pravo na vaš tanjir, ali iz onog dela svemira u kom se baš dobro jede i gde je sve obimno i bogato. A kad na to dodate veličine pica od 30 i 40 centimetara u prečniku, shvatate da morate da budete ozbiljni šampioni da je pojedete sami. Zato je najčešća situacija da se pice u Botaku dele, pa su vrlo česte scene gde se cele porodice ili celo društvo počaste jednom picom. Znači, opušteno na ekskurziju u ove restorane.


Ali, ako pitate iskusne posetioce Botaka, pice su za one koji dođu prvih 100 puta. Ostali znaju da treba da se posveti pažnja i pastama. A tu je tek ogroman izbor: caprese, quattro formaggi, funghi al vino bianco i recimo all' amatriciana.

 Od slatkiša, najtraženiji su: tri leće, knedle i čoko mus. Knedle birate između šljive, kajsije i višnje. Čoko mus je preukusan i služi se sa: karamelom, šlagom i listićima badema. U oba restorana Botako je specifično što možete da vidite kuvare šta rade u kuhinji. To je najbolji pokazatelj da nema šta da se krije ovde. U Nevesinjskoj se gleda pica majstor kako sprema i razvlači testo kao di džej za miksetom, a u Šantićevoj se iz fenomenalne bašte kroz staklo takođe vide kuvari  i iz određenih uglova iz samog restorana, jer vrata na kuhinji nema.


Možda ste već bili u restoranima Botako, možda niste bili skoro, ali najlepše je kad možete nekom da budete dobar prijatelj i odvedete ih tamo na klopu. To vam nikad neće zaboraviti.

U Italiju možete za sekund. Samo zavisi u kom ste delu Beograda. Je l vam bliža Francuska ulica? Njegoševa? Ako ste možda preko reke, ipa...


U Italiju možete za sekund. Samo zavisi u kom ste delu Beograda. Je l vam bliža Francuska ulica? Njegoševa? Ako ste možda preko reke, ipak vam preporučujemo novi Merkator. Najautentičnija italijanska pica se nalazi u Pizzagramu. I to na tri mesta u gradu.

Vlasnik Pavle redovno ide po celoj Italiji, skuplja drevna znanja i informacije i pravi pravu italijansku picu kod nas. Ovde je konkretno reč o tipičnoj rimskoj pici. To znači da je testo deblje ali samo na prvi pogled. To je tipična rimska fora. Testo ovih pica je vazdušasto, što znači da je razmak između kora velik, pa kad zagrizete parče, tek onda shvatite koliko je ova rimska pica meka.


A svako parče je priča za sebe. Najtoplija preporuka je da stanete ispred vitrine i prvo malo razgledate. Malo poželite da fotkate sve boje i ukuse u kojima ste se momentalno pogubili. Preporučujemo vam da obavezno pročitate sastav svake pice jer ćete tek tad shvatiti kakvo se bogatstvo tu krije. Mada, tek tada ćete biti u problemu. Realno, zaključak može da bude samo jedan: Dajte mi od svega po malo...


U Pizzagramu ćete možda po prvi put videti kockaste pice. Ali da znate, to je pravi rimski način služenja. I samo ovde ćete videti da se ovakve četvrtaste pice seku makazama. Znači, proces je da stanete ispred vitrine, odlučite koliko vrsta pice želite i kažete koliko široko svako parče da bude. Naš savet je da izaberete maksimalno tri parčeta za početak, pa ako budete mogli još, lako ćete dodati. 


Postoji oko 20 vrsta pica, a u vitrinu staje 15 pa se uvek rotiraju. Ali ona koje uvek ima je: gorgonzola i vrat. Vlasnik Pavle je posle mnogo eksperimentisanja došao do idealne kombinacije. Kaže da je odlučio da pokuša sa ovom svojom novom vrstom pice, koja je toliko dobro krenula da je odmah odlučio da je ne sklanja iz ponude. Zanimljivo je da svi zaposleni, u sva tri Pizzagrama, pošto imaju mogućnost da uvek uzmu nešto iz ove ponude, u većini slučajeva uzimaju baš gorgonzolu i vrat. A bolje preporuke nema.

Vlasnik Pavle koristi vrlo konkretno italijansko brašno. Lično ga nabavlja u jednom seocetu između Rima i Napulja, zna tačno od kojih ljudi ih uzima, kako ga prave i od čega se koje brašno sastoji. Razgovara i sa običnim ljudima po Italiji kojima je pravljenje pice porodično nasleđeno znanje, ali je išao i na edukacije sa vrhunskim tehnolozima koji su mu tačno objasnili koje brašno se koristi na koji način. 


U Pizzagramu možete da probate oko 8 vrsta italijanskih sireva. Na primer: bufalo mocarela od sira koji se zove strakino. Značenje je umoran, ali zašto je ovaj sir umoran? Je l zato tako ukusan?? Ovako se zove jer se dobija od umornih krava koje se spuštaju sa ispaše. I baš u trenutku kad se vraćaju, kad su umorne, tad je najbolje da se pomuzu. Znači, ako u Italiji vidite krdo krava kako se sporo i umorno spuštaju, nemojte da vam bude žao, stegnite srce, nemojte da ih zaustavljate da ih izmasirate i opustite, mislite na preukusan umorni sir u Pizzagramu...

Pršuta San Danijele se nabavlja na jednom brdu između Alpa i mora. Dobija se od svinja koje se vrlo specifično i zdravo hrane. Meso se uzima od prednjeg buta, pa se godinu i po suši na tačno određenoj nadmorskoj visini. Ukus je blag, nije prejak i taman se lepo slaže sa ostatkom pice na jednoj od ove tri lokacije u Beogradu. Od skoro u Pizzagramu se služi pelat sa: plavim patlidžanom na kockice i slaninom od obraza koja je uvaljana u pikantnu kalabrijsku papriku guanćale.


Ako baš želite klasičan okrugao oblik pice, možete i to da naručite. Ima i dezert pica sa nutelom, ali prava ponuda su ugaone rimske pice koje se seku makazama. To nigde nećete videti u Beogradu. Osim naravno u Pizzagramu.

Da smo pre više od jednog punog veka mogli da uključimo snimanje, zamislite samo koji film bismo mogli sad da gledamo u restoranu Orašac....


Da smo pre više od jednog punog veka mogli da uključimo snimanje, zamislite samo koji film bismo mogli sad da gledamo u restoranu Orašac. Restoran je nastao na ovom istom mestu gde se i sad nalazi, u Bulevaru kralja Aleksandra 122. Prvo, koliko restorana znate koji su preživeli toliko vreme a i dalje privlače posetioce i imaju i redovne i nove goste? Drugo, kvalitet se ne smanjuje u čemu je jedna od njegovih najvećih tajni.

Nastao je još 1907. godine, samo što je tad bio kockarnica-gostionica, bar tako legenda kaže. Od drugog svetskog rata postaje restoran Orašac, a ljubazno osoblje tvrdi da se nije mnogo toga promenilo u enterijeru. Suština je ostala apsolutno ista. Jela su vrlo slična kao nekad. Jedna ugostiteljski vrlo mudra stvar je što se vremenom dodaju jela koja dobijaju odličnu reakciju. Na primer, kad vidite niz specijaliteta koji imaju makedonski naziv, možda se zapitate otkud to. Razlog je prilično pametan: za vreme Dana makedonske kuhinje, čim su u restoranu Orašac videli koja jela se najviše naručuju i na šta najbolje reaguju gosti, odmah su ih ubacili u redovnu ponudu. Tako su i restoran i posetioci uvek zadovoljni.


Na makedonskom meniju su: topeno sirenje, ohridski čomlet i recimo kumanovsko selsko meso. Ohridski čomlet je teleći but koji se dinsta u belom vinu sa krupnim crnim lukom. Sve se to onda zapeče u tavi i tako se servira. Kumanovsko selsko meso je svinjski file, sitno sečeno meso sa pečurkama, sušenim paradajzom i sve je dobro izdinstano. Onda se služi u tako puštenom soku.


Lokacija restorana Orašac sama po sebi nameće goste. To su vrlo često studenti tehničkih fakulteta koji su prekoputa, pa se dešava da se susreću generacije sa Mašinskog ili Elektrotehnike. Kažu konobari da su mnogo puta čuli priče od starijih gostiju da su dolazili pre nekoliko decenija kao studenti, a sada kao penzioneri na ovo isto mesto. Kad dođe period diplomskih proslava, onda se jedva nalazi prazan sto. Nekad su to nove generacije koje organizuju apsolventske večeri, a nekad su to starije generacije koje se posle mnogo godina okupljaju. I najlepše je kad sednu u baštu restorana Orašac pa počnu da razmenjuju iskustva sa fakulteta. 


Posebno obeležje ovog restorana tokom leta je bašta. Toliko je dobro skrivena od gužve i saobraćaja, da dođe kao neki odmor od betona i ludila grada, a samo ste koji metar udaljeni od centra Beograda. U bašti je čuveni ražanj na kome se svakodnevno vrti prasetina, bez obzira na to koje je godišnje doba. Često se tu obrće i jagnjetina i teletina, što je za strance posebna atrakcija, da vide kako se to jede i pije u Srbiji. A kako konobari kažu, čim ljudi vide da se vrti pečenje, odmah ga naručuju.

Unutrašnji deo Orašca je podeljen na dve prostorije, veću i manju, a deli ih šank. I što je zanimljivo, uvek je puno. Najviše je gostiju četvrtkom, petkom i subotom a krivci su tamburaši. Ono što se baš i očekuje od jedne ovako legendarne i dugovečne kafane koja drži do svog ugleda. Tih dana rezervacija je jedina koja može da vam obezbedi sto. Ili bar lekcija da se sledećeg puta na vreme setite da se javite restoranu Orašac. Na zidovima su fotografije starog Beograda, tu su okačeni i ćilimi, a tegle sa slatkim su poređane po policama. Karirani stoljnjaci su neophodan ukras, kao i drveni elementi po zidovima uz stolove i obavezan stari drveni pod. 


Od preporuka za jelo su tu i: mućkalica šefa kuhinje za dve osobe. To je svinjski file sa slaninom i paradajzom, malo se zaljutii zapeče u vatrostalnoj činiji, a u njoj se i služi. Na kraju se dodaju još samo dve kugle kajmaka koji se momentalno istopi. Naravno da u ovoj kafani možete da naručite i teleću glavu u škembetu, cicvaru sa starim kajmakom i recimo hleb koji je upravo stigao ispod sača.

Najtraženiji dezert je Titova krempita pošto je vrlo autentična jer se radi o bledskom receptu, a tu je i Batina baklava sa makom, potopljena u mleku i onda zapečena. Ima i mnogo jela koja su van jelovnika, slobodno pitajte, konobari će vam uvek preporučiti nešto zanimljivo, ali nemojte da dozvolite da vam neko priča o restoranu Orašac. Krenite odmah do bulevara i proverite sami zašto ovo mesto postoji više od jednog celog veka.

Na malo mesta u Beogradu možete da probate pravu divljač, posebno u centru.  Restoran Lovac čvrsto čuva tu tradiciju već skoro 60 godina....


Na malo mesta u Beogradu možete da probate pravu divljač, posebno u centru. Restoran Lovac čvrsto čuva tu tradiciju već skoro 60 godina. Pravi naziv je Dom lovaca pa se shodno tome na zidu drže puške i opasači, tu je i galerija divljači, a braonkaste boje i drvenarija podsećaju na prirodu i šumu. Možda vam se posle nekoliko vina ili rakija učini da je protrčao i neki jelen. Bašta je zastakljena, ali radi u proleće i jesen kad je lepo vreme, a posebno u leto jer je ispod lipe sveže i kad je najvrelije beogradsko leto.

Lovac radi od 9 ujutru do ponoći. Doručak se služi do 1 popodne. Možete da dobijete omlet, prženice i pogačice sa kajmakom i pršutom. Ponosni su što svako jelo u potpunosti sami prave. Neki delovi jelovnika su: meze, na kašiku, hladna i topla predjela, lovačka gozba i dezerti. U kategoriji meze su: lovačka daska, pašteta od srnetine i mesa divlje svinje, terin od srnetine, tatarski jelen, i recimo domaći kulen od mangulice. A lovačka daska je pravo bogatstvo: kulen od mangulice, terin od fazana, pirotski sir, suve šljive u slanini, prepečeni hleb, rustična salsa od pečenog paradajza i džem od crvenog luka. Uz tatarskog jelena idu: kapar, tabasko, vočester sos, biber, ljuta paprika, senf i jaje, a u osnovi je marinirani file jelena.


Ako ne jedete često kod kuće, stalno se hranite po restoranima, onda treba ipak ponekad da uzmete i nešto Na kašiku, kako se zove jedan deo menija. Ako volite pečurke i potaž, savršen izbor za vas je potaž od šumskih pečuraka. Služi se sa orasima, suvim grožđem i parmezanom. Kako savršeno zvuči, takav zaista i jeste. Druga opcija na kašiku je srneći paprikaš sa domaćim njokama i pančetom.


U restoranu Lovac je uvek puno. Ima dosta domaćih gostiju ali stranci su takođe vrlo radoznali da probaju srpsku autentičnu divljač. U blizini je turska ambasada pa je bilo puno gostiju te nacionalnosti u jednom periodu. Ali kako kaže osoblje, izgleda da ta reklama od usta do usta uvek najbolje funkcioniše na svim jezicima, pa i na turskom. Danas, najredovniji stranci su Turci, a svečano drugo mesto, kao i u mnogim slučajevima, zauzimaju radoznali i svime fascinirani Kinezi. 


Na meniju ima još specijaliteta. Od hladnih predjela, za preporuku je Lovac meze na dasci za dve osobe a tu su: njeguški pršut, goveđi pršut, kulen, čvarci, proja, gibanica, ajvar, pihtije i beli mrs. A od toplih: šljive u slanini, pohovana paprika punjena sirom i recimo grilovani miročki sir.

U kategoriji lovačka gozba je niz ozbiljnih specijaliteta: gulaš od divljači u integralnoj lepinji, srneći ragu sa glaziranim njokama, jelen stroganof, lovačke kobasice na žaru, srneći medaljoni, file jelena, sousie vid pačije grudi i lovačka korpica. Potpuno je normalno ako krenete da čitate jelovnik detaljno i da razmišljate pola sata šta biste uzeli, jer sve deluje vrhunski. Jelen stroganof na primer je file od jelenskog mesa sa krompir pireom sa tartufima. Srneći medaljoni se služe na grilovanoj palenti sa sušenim voćem u senfu sa slačicom. File jelena se pravi na žaru uz krompir pire sa sa kestenom i pečenim orasima u aromatičnom ulju od vrganja i ruzmarina. Posebno vam preporučujemo iz ličnog iskustva sousie vid pačije grudi sa slatkim od višanja, krompir pireom sa dimljenom šunkom, puterom, slačicom i svežim peršunom. Divljač je uvek dosta jako meso, mnogi je vole ali je neophodno da se preseče sa nečim slatkim. Kako konobari kažu, domaći gosti manje vole te slatko-slane kombinacije, ali zato stranci obožavaju na primer baš slatko od višanja sa pačetinom. 


Kad je reč o piću, nemojte mnogo da mozgate, lepo pitajte konobare šta bi bilo najpametnije da se izabere uz koje jelo, pošto je izbor vina ogroman, kao i izbor rakija. I za kraj, nekoliko hitova iz kategorije dezerti. Pošto je restoran poznat po divljači, probajte obavezno srneća leđa, a preporuka je i reform torta. Ne zaboravite Titovu krempitu sa Bleda ili tufahije. Izbor je velik, sve deluje izuzetno ukusno, pa je dobar trenutak da krenete u lov na ponudu restorana Lovac, jer ova divljač je ovde zbog vas. 




Samoposluženje ima svojih prednosti. Možete da se prvo prošetate, dobro snimite situaciju, vidite šta je u ponudi, razmislite i onda kad d...


Samoposluženje ima svojih prednosti. Možete da se prvo prošetate, dobro snimite situaciju, vidite šta je u ponudi, razmislite i onda kad donesete odluku, tačno pokažete koje parče mesa da vam stave na tanjir, kao i koju količinu hrane želite. Ako volite supe i čorbe, tu je još bolja situacija. Sami sipate šta i koliko vam odgovara.

U restoranu Karavan express je baš tako. Dodatna prednost u odnosu na ostale restorane sa samoposluživanjem je što je kvalitet hrane mnogo bolji a cene su i dalje vrlo pristupačne. Sam prostor je vrlo estetičan. Sve je u bojama drveta. Tu su svetlobraon police na kojima su do plafona poređane namirnice: tegle i kutije sa raznim testeninama, velike kutije maslinki, knjige i kuvari i mali džakovi brašna. Postoje separei uz desni zid restorana, okrugli stolovi za porodice na sredini prostora ali i jedan dugi drveni sto za desetak ljudi koji na sredini celom dužinom ima takođe drvenu žardinjeru sa biljkama.


Restoran postoji 3 godine u ovoj koncepciji i sa ovim izgledom, a zove se Karavan jer postoji tačno određen niz kojim se ide, kao što se karavan kreće. Znači, prvo uzimate pribor, onda birate između nekoliko supa i čorbi, onda peciva, pa vitrina sa glavnim jelima, bar sa salatama, i dezerti. Među supama su potaž od brokolija, potaž od povrća, minestrone, paradajz čorba i recimo mađarska gulaš čorba, a sve su od 160 do 190 dinara.


Restoran Karavan express radi od 9 ujutru do 10 uveče, kao i sam Novi Merkator. Do 12 se služi doručak: sendvič sa šunkom i sendvič sa kulenom su samo 230 dinara, jaja na oko 180 a štrukle sa sirom 250 dinara. Štrukle su slovenačko nacionalno jelo. To je pita sa sirom koja se prvo kuva, pa se prelije jajima i pavlakom i onda se zapeče. Prosto da poželite da odete u Sloveniju na doručak ili bar u Karavan express. Tu su još punjene palačinke, omlet sa šunkom, omlet sa slaninom i burek sa krompirom, ali ono što se najčešće naručuje za doručak su jaja i salata. 


U restoranu su izložene gajbe sa voćem i povrćem, pa možete da vidite šta je sve sveže i šta ćete moći upravo da pojedete. Izloženi su i njihov ajvar i turšija, a pored su pakovanja čvaraka, pa možete da ih ponesete kući, ne mora sve ovde da se jede. Karavan express ima svoje ceđene sokove u flašicama: detoks, cvekla, šargarepa, kivi, pomorandža, ali i ledene čajeve izložene baš u ledu. Izgledaju vrlo atraktivno, pošto su u teglama sa cevčicama. Vrste čajeva su: domaći ledeni i tropski ledeni. Domaći je od: jasmina, pomorandže, limuna, nane i šumskog voća, a tropski: zeleni čaj, kamilica, ananas kompot i kokos.

Sreda je poseban dan u restoranu Karavan express. Tad je u ponudi ceo meni za samo 550 dinara. Sastoji se od glavnog jela, peciva i dezerta. Inače, u periodu ručka uglavnom dolaze poslovni ljudi na pauzi za obrok, ali je gužva i posle 5-6 sati popodne jer tada mnogi dolaze s posla i uzimaju gotova kuvana jela za celu porodicu, kao što su pasulj, grašak ili boranija. To im se mnogo više isplati, jer nemaju mnogo vremena da kuvaju jela koja zahtevaju dužu pripremu, a vrlo su povoljna. 


60 posto ponude je domaća hrana, ali su uvek u dnevnoj ponudi i azijska, italijanska, španska i meksička jela, a tu su i roštilj i riba. Od dezerta najviše se traži sutlijaš sa cimetom. Kao i uvek, najbolji izbor je uvek i nekako najjednostavniji. A od ostalih slatkiša, tu su: profiterole, kapri torta, kolač malina, ledene kocke i na primer čokoladni mus.

Ako niste znali, pravilo je da pošto ste se sami poslužili, sami vraćate poslužavnike u boksove koji su na više mesta po restoranu. 80 posto ljudi to i uradi, a pošto sad znate bonton ovog tipa restorana, od sada ćemo krenuti da dižemo taj procenat na 100 posto. 



Retko koje mesto u gradu može samo sebe da preporuči pre svega po svom trajanju. 10 godina na surovoj beogradskoj betonskoj džungli je za...


Retko koje mesto u gradu može samo sebe da preporuči pre svega po svom trajanju. 10 godina na surovoj beogradskoj betonskoj džungli je za poštovanje i pohvalu. Posebno kad ste deo istorije jedne važne tačke u prestonici kao što je Beton hala. Da li ste znali da je restoran Cantina de Frida bio prvi u ovom nizu ugostiteljskih objekata? Možda se sećate ili ste slušali da je na mestu današnje prepune Beton hale u stvari samo bio niz praznih hladnih betonskih objekata. Trebalo je imati viziju, hrabrost i upornost pa biti prvi i ostati lider u ubrzanom noćnom životu Beograda, pa još dati restoranu takvo ime. Energija, strast, stav i harizma jedne Fride Kalo, koja je inspiracija mnogim umetnicima danas, očigledno su ne samo pravo ime za jedno ovakvo mesto, nego su i osobine koje kao da je Frida lično podarila svojoj srpskoj kantini i imenjakinji.

Restoran Frida je poznat po fenomenalnom provodu. Svakog vikenda izlaze fotke na društvenim mrežama, vide se ljudi koji đuskaju, odlična svirka, poznate pesme i hitovi koje svi znaju. Zato je logično da je za vikend obavezna rezervacija jer ovde subotom i najšarmantniji šarmeri Beograda i okoline naiđu na odbijanje. Kad nema mesta, nema. Frida ume da bude surova. Ali tako neodoljiva.


Kad god vam dolaze poslovni partneri iz inostranstva, restoran Frida je pravo mesto i za klopu, i za poslovni sastanak, ali i za nastavak provoda, da se proslavi upravo zaključen ugovor. Samo, svirke su u Fridi bukvalno svakog dana. Nekad možete da se zapitate kako je u sred radne nedelje pun restoran, ali ako se radi o Fridi, to nije ništa neobično. Muzika vas vozi od stranih večnih hitova do domaćih pesama koje super legnu posle ponoći.


Poseban događaj je maskenbal u aprilu. Maskirani su svi zaposleni i oni imaju svoju zajedničku temu, a gostima je dozvoljeno da dođu van te teme. Samo su kostimi obavezni. Jedne godine su zaposleni svi bili kao policajci, druge godine su svi šetali u togama kao u Starom Rimu. A gosti uvek imaju dodatni motiv da im maske budu što zanimljivije, jer najbolje kostimirani uvek dobiju neku nagradu, na primer put u Veneciju. 


Stranaca je uvek puno, svi su znatiželjni da provere kakva je to beogradska Frida koja sa tolikim uspehom postoji već celu deceniju na istom mestu i šta to ona nudi. I domaći, i strani gosti su uglavnom preko 35 godina, što takođe ostavlja određeni utisak o ovom mestu. Česte su proslave firmi. Mnoge strane kompanije tradicionalno u Fridi obeležavaju svoje godišnjice.

Koncept Fride je takav da je klub, a nije klub, restoran je svakako, pošto kuhinja radi čak do 1. Od specijaliteta se izdvaja ćorizo po njihovoj recepturi. To je kobasica tipična za Meksiko, zato se tako i zove, a naravno da Srbija takođe ne može bez kobasice. Ova kombinacija mesa i začina je po originalnom konceptu u Fridi. Miksuju se junetina i svinjetina, a posebna fora je što meso nije skroz mleveno pa takva tekstura ostavlja zanimljiv utisak kad zagrizete Fridin ćorizo. Inače, posebno se preporučuje onima koji baš nešto i ne vole kobasice. Služi se uz grilovano povrće, a kao mali slatkiš, tu je i karamelizovani luk. Uz ovaj obrok, preporučuje se italijansko pšenično kraft pivo. 


U Fridi su ponosni na začine čiju nabavku i poreklo strogo kontrolišu. Preovlađuju kumin, anis i recimo mladi divlji biber sa Madagaskara. Još jedna specifičnost ponuda jela je što je goveđi stek odležao 50 dana u organskoj soli, a to je verovatno jedinstvena pojava u Beogradskim restoranima. Kako kažu oni što su probali, imate utisak da može i kašikom da se jede koliko je mek i neverovatan.

Što se prostora tiče, svuda je Frida Kalo. Na papirnim podmetačima na stolu, na slikama na zidovima, čak i u konceptu boja, sve podseća na Fridinu umetnost. Šank je u manjim keramičkim pločicama različitih boja, lusteri su u stvari pivske flaše, isto tako šarene. Frida je mesto za koje sigurno znate, samo možda niste skoro bili. I koliko god Frida Kalo bila uzor zbog slobode i strasti koju je živela, ne morate baš po svemu da se ugledate na nju. Slobodno dođite u ovaj restoran bez onih njenih tipičnih spojenih obrva.

U ogromnoj ponudi Beton hale, teško je izdvojiti se i teško je odlučiti gde da dođete. Restoran Lavaš se izdvaja ne samo po prostoru i uk...


U ogromnoj ponudi Beton hale, teško je izdvojiti se i teško je odlučiti gde da dođete. Restoran Lavaš se izdvaja ne samo po prostoru i ukupnoj estetici, nego i po neobičnoj i raznovrsnoj hrani. Ljubazni konobari često umeju da kažu: Kod nas je sve specifično.

Kad se popnete uz karakteritične stepenice za svaki restoran u Beton hali, ulazite u magičan svet Bliskog istoka i Indije uz kombinaciju Balkana. Prostor restoranaLavaš je širok i prostran. Na sredini je šank, a zidovi su u ogledalima, pa iz nekog ugla može da vam se učini da ste ušli u jedan prostor koji se prostire čak do Turske, odakle i stižu mnoga jela koja se ovde spremaju. Uz zadnji zid naspram ulaza je pećnica gde možete da vidite kako izlazi hrana i u kojoj se recimo peku peciva tipična za Tursku, kao neka vrsta njihove pice, sa desetak nadeva a zove se pide.


Zidovi su obojeni koricama mnogih knjiga koje su u policama kao u nekoj velikoj futurističkoj biblioteci. Prostor diskretno popunjavaju po uglovima ogromne braonkasto-sivkaste saksije sa retkom vrstom palme, pa deluje kao da ste skriveni od svega što vas čeka čim kročite van neverovatnog sveta restorana Lavaš. Kad se uđe u toalet, i tu vidite da se ovde mislilo na svaki detalj. Koliko samo selfija je napravljeno u tom malo maglovitom, malo obojenom ogledalu koje izgleda kao da ste upali u neki renesansni portret i koliko vas neće odoleti da ovde napravi neki stori.


Da se više ne zbunjujemo kako se tačno naglašava ime ovog restorana – Lavaš. Dakle, akcenat je na poslednjem slogu. A šta li znači? Ako ste se možda stideli da pitate: radi se o tankoj lepinjici od pšeničnog brašna koja se služi kao predjelo. Najbolja je uz namaze, kojih ovde ima bezbroj. Na primer: humus od leblebija, humus sa jagnjetinom, avocado labeneh, cvekla labeneh ili možda muhamara. Humus od leblebija je sa maslinovim uljem, pastom od susama i limunovim sokom. Humus sa jagnjetinom ima dodatak pečenih pinjola, a muhamara je od pečenih paprika, mlevenih pečenih oraha i molasa od nara.


Od salata, tu su: Lavash salata, fattoush, zaaluk ali i čoban i šopska. U Lavash salatu idu: hrskavi štapići šargarepe, celera, špargle, krastavca, sveže paprike, kalamata maslinke i komorača sa aromatičnim umakom od grčkog jogurta, vlašca i ulja od tartufa. Zaaluk je marokanski specijalitet od plavog patlidžana, paradajza, mlevenog kumina i kasmiri paprike, a čoban je tradicionalna azerbejdžanska salata od paradajza, krastavca, crvenog luka, sveže nane i ovčijeg sira.

Evo i zanimljivih predjela: libanska salata, tuna tartar, libanski tartar kibbeh nayyen i domaće meze. U libansku salatu idu: rukola, crveni luk, čeri paradajz, dimljeni odležani ramstek, marinirane suve smokve začinjene dresingom od meda, šafrana i sumaka. U tunu tartar: miks od kockica svežeg fileta tune, sušene urme, kornišona, crvenog luka začinjenog sokom od limuna, belim lukom, dižon senfom, seckanim vlašcem i kuminom. A libanski tartar kibbeh nayyen se sastoji od: kockica junećeg filea sa bulgur pšenicom, svežom nanom i uljem od belih tartufa.



Od dezerta obratite pažnju na tursku baklavu sa pistaćima i dondurma vanila sladoledom. A od pića ima svega, posebno piva i vina. Što se piva tiče, duga je lista kraft piva, posebno iz kolekcije Birra del borgo.

Četvrtkom, petkom i subotom su svirke. Muzika je takva da može da se okarakteriše kao world music, sve ono što i čini duh ovog restorana - kombinacija Bliskog istoka, Balkana, odnosno skup uticaja svih naroda i kultura koji su ostavili trag na ovom našem području i svi ti zvuci na jednom mestu koje baš zato i volimo.

Punoletstvo je vrlo lična porodična stvar, a u slučaju restorana Čarda Stara koliba , ima posebno značenje. Čarda obeležava 18 godina od...


Punoletstvo je vrlo lična porodična stvar, a u slučaju restorana Čarda Stara koliba, ima posebno značenje. Čarda obeležava 18 godina od kada je nastala, a stvorili su je otac i ćerka koji zajedno vode ovaj predivan restoran, čije ime je nastalo kao inspiracija na novosadske čardake na reci.

Otac je na ovoj lokaciji,na samom ušću Dunava i Save, odakle se vide i Kalemegdan, Ratno i Konjičko ostrvo, započeo da gradi splav za sebe i svoje najbliže prijatelje. Stvarajući današnju Čardu otkrio je, zajedno sa svojim kuvarima, talenat u kreiranju kulinarskih remek dela, pa je tu nekoliko jela koja su i danas vrlo tražena, a započela su svoj život kada i sam restoran. Ćerka Ana, koja je imala samo 11 godina kada je Čarda nastala, posao je nasledila od oca i preuzela glavnu ulogu u očuvanju duha i tradicije ove bajkovite priče. Anin otac sada nadgleda, majstoriše, sređuje i popravlja po Čardi jer, jelte, i dalje najbolje poznaje svoj restoran „u dušu“ i tu je ako zatreba po koji savet i sugestija. Porodica je stub restorana Čarda, ali Ana ne bi mogla sve to da izvede, od podneva do ponoći, da nema pomoć svoje vredne ekipe ali i jednog vrlo važnog člana posade – retriverke Mile. Ona je tu da sa vlasnicom Anom sve goste dočeka i isprati sa puno ljubavi. To naravno znači da je Čarda Stara koliba „pet friendly“ restoran, pa možete i vaše ljubimce da povedete sa sobom da se upoznaju sa Milom dok vi uživate u pogledu i izvrsnoj hrani.


Prilaz ovom restoranu na reci je kao ulazak u neku čarobnu šumu. Stepenice, drveni most, drveće, divlje rastinje, guske i patke i onda tek sledi ulazak u samu Čardu. Unutra vas čeka šank koji je tačno na sredini prostorije a iznad njega mali krov od drveta, poput male kućice u kućici. Kad je lepo vreme, Čarda Stara koliba je idealno mesto za ručak ili večeru na otvorenom. Reka vas osvežava i zalasci sunca su toliko lepi da će svako poželeti da ih zabeleži na fotografiji i na trenutak postane profesionalni fotograf. Životinjsko carstvo okružuje ovaj restoran, pa se nemojte iznenaditi ako vam priđu prelepi beli labudovi, oni su deo posebnog šarma restorana Čarda.


Hrana je ipak najveći doživljaj na ovom splavu. Postoji nekoliko jela koja su punoletna kao i sama Čarda, što znači da su toliko uspešna i ukusna, da ih gosti vrlo rado naručuju. Tu ubrajamo rolovani losos u pršuti u martini sosu, kao i losos u sosu od kozica i zelenih maslinki. Za to vam lično garantujemo da su fantastična jela, posebno ako volite ribu. Porcije su prilično velike i sa sigurnošću vam tvrdimo – nećete otići gladni. Jedna od zanimljivosti je ta da vlasnica Ana lično sprema hranu, tako da je osećaj kao da ste im stvarno došli u kućnu posetu. Zaista jedna prava domaćinska atmosfera. Jedino što Ana ne radi je pecanje, to je ipak prepustila starim lokalnim alasima, pa uvek može da garantuje da je riba sveža i kvalitetna. Samim tim, još jedno od prepoznatljivih jela Čarde su sve varijante smuđa i riblja čorba na koju je Anin otac stavio svoj lični kulinarski pečat. Na vama je samo da odaberete riblji specijalitet iz Čardine bogate ponude i da se prepustite uživanju.


Od ostalih mesa, Čarda Stara koliba se izdvaja, na primer, po izvrsnom gulašu od divljači, pašteti od divljači sa smokvama, teletini i jagnjetini. Od dezerta, najpoznatije su palačinke sa jabukama u karamel sosu. Ali tu su i Čardaški slatkiš i domaća pita sa lešnikom. Čardaški slatkiš je čizkejk, čija je osnova napravljena od lešnika, dok pitu od lešnika vlasnica Ana pravi po posebnom receptu.



Zahvaljujući toplini enterijera, sačinjenoj isključivo od drveta, i romantičnoj poziciji sa pogledom na Dunav i Savu, Čarda je savršen izbor za manja venčanja i proslave u Beogradu, kapaciteta do 70 osoba. Poseban štimung ovom restoranu daje uživo muzika, koju izvode tamburaši. I zimi, i leti, Čarda Stara koliba je mesto gde možete uvek nešto lepo da pojedete, osećajući se kao kod svoje kuće, i što je najvažnije, da steknete utisak kao da ste tu celog života kod porodičnih prijatelja.


© 2019 Gdecemo.rs Blog by LABNET e-Commerce team

gdecemo.rs
Telefon: +381 61 433 2366
Email: office@gdecemo.rs