Kada bi Beograd pored geografske, imao i restoransku mapu grada, Vračar bi zasigurno bio centralna tačka i krunisan kao deo grada za pravo gastronomsko uživanje. Urbane vračarske ulce, koje istovremeno odišu istorijom su upravo mesto gde se nalazi restoran Na ćošku, baš tu gde se sreću istorija i umetnost kulinarstva- na uglu Beogradske i Krunske. 

Restoran sa tradicijom dugom 25 godina, svoje goste dočekuje od 1994. godine. Elegantni enterijer odiše svečanom atmosferom. Topli tonovi drveta u kombinaciji sa belim stolnjacima, predstavnicima ugostiteljstva u njegovom najboljem ruhu, donose osecaj otmenosti. Restoran je pet friendly, pa ako ih posetite u jutarnjim časovima neretko možete sresti Žaka i Ajru, kuce koji su prijatelji kuće, raspoložene da Vas dočekaju svojim mahanjem repom i da instant postanu Vaši najbolji prijatelji. Svakako, ako ste u potrazi za mestom gde možete povesti svog ljubimca, i istovremeno dobiti vrhunsku uslugu, ovaj restoran rešava sve nedoumice. 

Od samih početaka, restoran je bio pionir na mnogim poljima. Prvi su imali u svojoj ponudi specijalitete poput tartufa ili jastoga i poslastice poput lava kolača. Uticaj francuske kuhinje i šarm francuske škole ugostiteljstva provejavaju kako kroz meni, tako i kroz restoransku atmosferu ali i vinsku kartu. Iako su i sami začetnici trendova, vlasnici prate moderne tokove u kulinarstvu koje prilagođavaju svojoj vernoj klijenteli, ali ih i stvaraju. Jelovnik čine internacionalna jela gde svako može pronaći nešto po svom ukusu. Ove zime se možete ugrejati supom od luka ili čorbicom od tartufa i škampa.  Bilo da ste ljubitelj obrok salata, crvenih ili belih mesa ili možda ribe ,možete uživati u specijalitetima, poput kotleta „Lyon“, brancina na komoraču, ili ćuretine sa mlincima. Raznovrsnost samog menija i ponude Vam dozvoljava da pri svakoj poseti otkrijete novo omiljeno jelo. 

Poseban akcenat se stavlja na dnevnu ponudu jela poput ramsteka, jagnjećih pikljeva ili gurmanske, obzirom da su sva jela pripremljena od svežih namirnica koje su nabavljaju od lokalnih proverenih dobavljača. 

Vinska karta je šarenolika i pažiljvo selektovana vina Mediterana mogu upotpuniti vaš ručak ili večeru- dostupna su italijanska, portugalska, španska i francuska vina uz ponudu domaćih vinarija. Ako ste vegetarijanac, restoran nudi i ukusna jela bez mesa poput njoki od batata na spanaću sa pinjolama i parmezanom ili gulaš od bundeve sa domaćim noklicama pogodan za hladne zimske dane. Za ljubitelje salata se izdvaja francuska salata koju čine beluga sočivo sa avokadom, orasima i kozijim brie sirom. 

Vaš obrok možete završiti šnenoklama, koje ovde prave po starom proverenom receptu iz 1953. i uz domaću kafu, ćitajući New York Times ili Le monde. Ukoliko ove zime želite da uživate u elegantnom restoranu, gde vlada fine dining koncept bez uštogljenosti u kombinaciji sa domaćinskom atmosferom kakvu samo porodični restorani imaju, restoran Na ćošku je pravi izbor za Vas. 

Da li vas više zanima kultura i hrana Libana, Sirije, Jordana ili Palestine? U stvari, ne morate uopšte da se odlučujete. Samo dođite u restoran Zein na uglu Strahinjića Bana i Dobračine. Ovde možete da probate autentična arapska jela i da uživate u takvom prostoru. Ceo restoran je u cigli, pa ta topla boja već opušta i daje vam snažan opuštajući osećaj. Čim uđete, tu je znak: Come rest in my nest. Znači, samo relaks i uživanje. 

A da bi uživanje bilo potpuno, tu su nargile, tipične za arapsku kulturu. Ovde su modeli nargila originalni, takvi nisu na drugim mestima u gradu, a imate i meni sa ukusima: dupla jabuka, mint, limun mint, grožđe mint ili recimo jagoda vanila. Pošto je spisak duži, taman da zaređate u Zein pa da probate sve redom ali polako, kako i ovo mesto nalaže. Estetika ovog restorana je takva da svakako podseća na tipičnu arapsku kulturu sa figurama slonova i kamila, vazama, ukrasnim noževima, torbicama, ćilimima i dairama. A onda su tu visoko na zidu dva prednja dela vespe, na jednoj strani crna, na drugoj bela, čisto da se ne zaboravi da smo u Beogradu, a i da crna i bela drže ravnotežu između suprotnosti, dobra i zla, istoka i zapada.

Pored stolova, tu su i dve fotelje, malo uvučene, za one koji ih prvi ugrabe, da sednu i da se zavale, pa da opuštanje bude potpuno. Restoran postoji malo više od godinu dana a ime mu znači lepota, odnosno nešto nežno i prijatno, kako i treba da se osećate u Zeinu. Meso ovde ima halal sertifikat. To znači da je meso od životinja dobijeno na vrlo miran i human način, bez stresa uz čin molitve, tako da meso nije stegnutno i čvrsto nego je vrlo meko i ukusno, a arapski narod ume da uoči tu razliku. Kuvar je Jordanac. Radio je 25 godina po zemljama Bliskog istoka u restoranima sa 5 zvezdica. Ideja je bila da ovaj tip hrane sprema neko ko apsolutno poznaje dušu i ovog naroda i ovog načina ishrane i u tome su uspeli u Zeinu, što dokazuju mnogi Arapi koji ovde redovno dolaze na svoju domaću hranu. 

Arapski restoran Zein poseduje HALAL sertifikat, što pretstavlja „DOZVOLJENO“ u islamskom svetu, a kod nas bi to značilo da su meso i ostale namernice u kuhinji pripremljene po posebnom standardu. U Beogradu samo retka mesta poseduju takav standard i kvalitet hrane, a za kvalitet u Zein-u je direktno odgovoran Šef kuhinje iz Jordana, koji ima preko 25 godina iskustva u radu sa ovom kuhinjom na Bliskom Istoku. Ideja je bila da ovaj tip hrane sprema neko ko apsolutno poznaje dušu i ovog naroda i ovog načina ishrane i u tome su uspeli u Zeinu, što dokazuju mnogi Arapi koji ovde redovno dolaze na svoju domaću hranu. Od predjela, tu je humus, tipičan arapski namaz od leblebija sa tahini sosom, limunovim sokom i maslinovim uljem. Služi se sa arapskim hlebom, koji recimo podseća na tortilje, ali zamolite ljubazno osoblje u restoranu da vam pokažu na koji specifičan način se uzima humus sa ovim hlebom. Treba malo da otkinete hleb, pa da ga savijete kao mali fišek, a onda da zahvatite i namaz i maslinovo ulje koje se nalazi na sredini tanjira, u krugu od humusa. Ovo predjelo je preukusno, pa ga obavezno probajte, ako ste već došli u ovaj restoran da osetite libansku kuhinju.

Za preporuku je i mutabel, dimljeni patlidžan, u istoj ovoj kombinaciji sa tahini sosom, belim lukom, limunovim sokom i maslinovim uljem. Ne preskačite supe: leće i supu od povrća sa crnim lukom, belim lukom, šargarepom i prazilukom. Služe se uz isti arapski hleb, ali je ovog puta ispržen, možda vas malo podseti na čips, a jede se tako što se stavi u supu, da malo odmekne i daje fenomenalnu kombinaciju, koju verovatno nikad niste probali. Uz sve to, služi se obavezno i limun, što uz samo nekoliko kapi u supu, daje još bolji ukus. 

Od salata, za preporuku su: tabule, kuskus i fatuš. Tabule je arapska vlažna salata, vrlo jednostavna: peršun, paradajz, crni luk, nana, bulgur, limunov sok i maslinovo ulje. Kuskus čine: kuskus, bosiljak, maslinovo ulje, limunov sok i grilovan gambor, a fatuš je možda najsličniji našim salatama: paradajz, zelena salata, krastavac, rotkvica, paprika i prženi arapski hleb. Ovde možete da jedete i pileću i goveđu šaurmu, kao i jela iz tandara, to su one glinene posude u kojima se u Zeinu i služi hrana. A od jela iz tandara, za preporuku su: galaja sa mesom, jordanska sadžija, pileća sadžija, kofta sa tahinom i recimo kofta bel bandora.

Od slatkiša obratite pažnju na: om ali, lisnato testo sa mlekom, neutralnom pavlakom, miksom koštunjavog voća i ružinom vodicom i recimo ayesh elsaraya, karamelizovani tost hleb sa neutralnim kajmakom i pistaćima. U restoranu Zein imate mnogo mogućnosti. Od isprobavanja bezbroj ukusa u nargili, preko milion ukusa skrivenih u predjelima, jelima i dezertima libanske kuhinje. Zato samo hrabro ka uglu Strahinjića Bana i Dobračine, uđite u jedan novi svet za koji vam ne treba ni avion, a ni pasoš. Srećan put

Retki su restorani koji postoje manje od dve godine a toliko su postali poznati i toliko ih hvale svuda po gradu. Takva je Bela reka koja je za vrlo kratko vreme postala deo beogradske tradicije.

A tradicija upravo i jeste taj opšti utisak koji će vas osvojiti čim uđete. Sve što je srpsko, ovde je prisutno. Od tipičnih srpskih jela i pića do ogromna dva ekrana na kojima se konstantno emituju snimci lepote naše zemlje, bez obzira na to da li je selo Bliznak na Homolju gde je farma Bela reka, Uvac ili su bake i deke na selu koji obavljaju svoje svakodnevne poslove.

Bašta je izuzetno velika, ima 200 mesta, kao jedan poseban deo restorana sa svojim šankom, a tu je sa druge strane i deo gde mogu roditelji da slobodno ostave decu da se igraju na travi.

Unutrašnji deo Bele reke je ogroman, sa isto 200 mesta, ali je i stalno pun. Nekima se desilo da bez rezervacije dođu subotom popodne i da zaista nemaju gde da sednu. Jedna porodica je došla sa dvoje dece, pa su pitali da li mogu da dođu za nekoliko sati. Hostesa je ljubazno rekla da to nije moguće. Sledeće pitanje je bilo: Pa hajde me ubeležite za sutra, bilo kad u toku dana. Hostesa kaže da je i to nemoguće, jer je nedelja ipak najposećeniji dan, tad najčešće dolaze porodice na nedeljni ručak. I čovek na kraju pita: Pa kad je prvi sledeći slobodan termin? A hostesa kaže: Ponedeljak popodne. Ova priča je istinita. Dakle, naravoučenije ove anegdote - rezervišite i zaplovite i vi Belom rekom.

Enterijer je osmislio čuveni Vlada Gugl. Sve je u drvenim, braon tonovima. Stolovi drveni, stolice izuzetno udobne, pribor koji se slaže sa svim tim nijansama, a tanjiri u belim i plavim tonovima sa finim šarama. I što je najvažnije, vrlo su kvalitetni i vrlo ih je teško okrnjiti ili razbiti. Samo, ne morate baš to da pokušavate.

U restoranu postoji prodavnica pravih srpskih proizvoda. I rakije, i vina, i sirevi, sve što možete da probate i u samoj Beloj reci, pa kad vam se baš svidi, onda kupite i ponesete još kući. Prodavnica je posebno zanimljiva za strance. Kad nešto autentično srpsko probaju, odmah to kupuju i nose u svoju zemlju kao najlepše sećanje na Srbiju. Inače, u restoranu su isključivo srpski proizvodi, po principu 'kupujmo domaće'. Ne možete da naručite ništa što nije autentično naše. 

Cene su toliko pristupačne da su gosti šarenoliki. Ideja je bila da Bela reka bude prostor koji će ponuditi sve kao standarna srpska kafana ali ipak na jednom višem, pristojnijem nivou. I u tome su uspeli. Zbog finog cenovnika, ovde su i penzioneri, i ljudi srednjeg staleža, ali i bizmismeni iz okolnih stranih firmi, kao i stranci koji rade u oko Tošinog bunara.

U restoranu možete videti i duhovite detalje. Kad krenete do toaleta, moraćete da odlučite da li ste snajka ili dilber, i da onda izaberete prava vrata. Ipak, ako se nešto zbunite, tu su i ilustracije u narodnim nošnjama da vas dodatno usmere ka pravoj odluci.

Restoran je dobio ime po svojoj farmi na Homolju. Tu se uzgajaju sve životinje od kojih se prave sva jela. Sve je kontrolisano i pažljivo uzgajano i to je javna tajna ovolikog uspeha i kvaliteta jela u Beloj reci.

Nemoguća misija je preporučiti neku klopu ovde. Sve je odlično, i sve treba da se proba. Ali ako baš mora nešto da se izdvoji, ako vas baš pritisnu da nemate kud, onda kažite recimo karađorđeva. Tu baš nema greške i to je jedno od najtraženijih jela. Od drugih specijaliteta, tu su: teletina ispod sača, roštilj- ćevapi i pljeskavice i na primer, jaretina u mleku.

U restoranu Bela reka je uvek mnogo ljudi koji su čuli za odličnu hranu, lepu i mirnu atmosferu i koji znaju gde da dovedu porodicu, prijatelje i poslovne partnere, jer ovde nema nesklopljenih poslova. A što je najvažnije, znali su da rezervišu. Budite i vi jedan od gostiju, i - odmah napravite rezervaciju.

Popy Coffee Family, nedavno otvorena kafeterija u srcu grada, donela je osveženje inovativnim konceptom i prijatnom atmosferom. Nalazi se na uglu Cara Dušana i Kralja Petra, na šarmantnom Dorćolu, u koji se savršeno uklopila.

Novina koju Popy Coffee uvodi na HoReCa tržište jeste fiksna cena. Svi proizvodi u ponudi (izuzev nekolicine premium proizvoda) koštaju 150 dinara. Premium proizvodi koštaju simbolično 300 dinara, jer se od ostatka ponude znatno količinski razlikuju.

Dakle fokus je na kafi – u Popy-ju vas čeka širok asortiman kafa među kojima ćete sigurno naći vašeg favorita. Možete odabrati neku od kafa na bazi espresa, ili pak neku kafu sa ukusom po vašem izboru. Zimi vas u Popy-ju čekaju tople kafe i izvrsni domaći čajevi, za imunitet odlični ceđeni sokovi, a kad nam stigne lepše vreme možete se osvežiti i nekom hladnom kafom. Uvek nasmejana Popy ekipa će uz ponudu dodataka kao što su sojino mleko i kokosov šećer uvek biti spremna da vam izađe u susret i uveri vas u kvalitet proizvoda, koji je zaista na zavidnom nivou. 

Ako ste u žurbi i kasnite na posao ili u školu, u Popy možete svratiti da brzinski pokupite kafu i nastavite svoj dan, a ukoliko imate vremena možete sesti, opustiti se i osetiti lepu atmosferu koja vraća energiju.

Pored kafa, sokova i čajeva, u ponudi se mogu naći i domaći uvek sveži kolači i ukusni sendviči. Ponuda kolača je raznovrsna – varira od laganijih voćnih kolača do onih čokoladnih vrlo intenzivnog ukusa za prave sladokusce. Što se sendviča tiče, u ponudi je par manjih sendviča koje možete uzeti kao užinu, kao i jedan veći koji vas može sasvim lepo zasititi. Izbor sendviča i kolača se neretko rotira, a Popy ekipa je uvek tu da vam preporuči svežu i ukusnu klopu. Kako je Popy ekipa od samog početka širom otvorio vrata različitostima, pobrinuo  se da svako nađe ono što mu odgovara i u ponudu je ubacio atraktivne sirove veganske kolače, ukusa kao što su jafa i tiramisu.

I dok vi svraćate u Popy na jutarnju domaću kafu, najmlađe Popy mušterije mogu uživati u ukusnom napitku po imenu Babyccino (ne brinite, to je napitak bez kafe), prilagođenom samo za njih.

Popy je takođe pet-friendly, te su vaši kućni ljubimci tamo i više nego dobrodošli.

Koncept čije je težište u fiksnoj ceni Popy je prilagodio našem tržištu – polako raste u simpatično mesto iz kraja gde se možete odmoriti i osvežiti, a istovremeno teži da postane neka komercijalnija priča širih okvira, koja će zadržati prvobitni šarm i kvalitet.

Kada budete u prolazu, sigurno ćete primetiti mali živopisni kutak iz kog se čuje dobra muzika i smeh, pa svratite, osetite tu energiju i pridružite se Popy porodici!

Znate onaj prolaz u filmovima o Hariju Poteru na železničkoj stanici? Prolaze ljudi, nemaju pojma da mogu da uđu u neki drugi, novi svet. Tako se nekima dešava svih ovih 11 godina koliko postoji restoran Karuzo, da ne znaju pored čega prolaze sve ovo vreme. Ulaz za restoran je na uglu Terazija i Nušićeve, a nalazi se na osmom spratu. Tu je i svetleći okrugli znak ispred samog ulaza na trotoaru, kao onaj u Betmenu. To je već drugi junak na koga može da vas podseti ovaj restoran. A po trećem junaku se zove. Radi se o slavnom operskom pevaču Enriku Karuzu. On je bio veliki prijatelj Nikole Tesle i našeg naroda. Najpoznatiji je po čestim nastupima u čuvenoj Metropoliten operi. Zato se na tavanici njegovog restorana imenjaka nalaze slike muza čiji je bio miljenik, baš kao i bogova rata, pobede i antičkih heroja. Ovde se najčešće dolazi po preporuci. Skroz je izdvojeno i ušuškano a u samom ste centru grada.

Dešava se da kad neko namerno ili slučajno dođe na osmi sprat, ostane fasciniran kad ugleda Cojku. Ona je prava domaćica restorana Karuzo. Šarmantna, laganih damskih pokreta, ova velika bela mačka je maskota i neizbežan deo šarma ovog mesta. Celom svojom pojavom će praktično da vas zamoli za selfi i nema šanse da joj odolite.

A kad prođete kroz staklena vrata Karuza, bez obzira na to da li je zima ili leto, odmah ćete videti Beograd iz jednog novog ugla. Nije važno da li su posetioci Beograđani ili stranci, ovakav grad još niste videli. Zbog velike terase, tu je pogled na reku, mostove, Beograd na vodi i hotel Moskvu. Prelep je osećaj kad ste na otvorenoj terasi ovog restorana a grad vam je na dlanu, kakav verovatno do sad niste videli. Zalasci sunca su posebno fini i romantični, a telefon će sam da vam uključi kameru i tražiće vam da fotkate.

A romantika je stara prijateljica Karuza. Zvanično, restoran ne radi nedeljom. Takva im je politika od kad postoje ali kad se zakaže neka proslava, svadba, rođendan ili krštenje, tada su vrata otvorena. Nedavno se Karuzu javio par koji redovno dolazi ovde i ovo im je omiljeno mesto. Oni su zajedno punih 35 godina. Odlučili su da prestanu da budu momak i devojka i da to baš ovde obeleže. Tačnije, odlučili su da se posle 35 godina veze venčaju, a restoran Karuzo je bio logično rešenje za proslavu sa njihovim prijateljima. 

Mesta ima za oko 90 zvanica, a ako baš spisak ne može da se skrati, bilo je situacija i kad ih je stalo 110. Samo je važno da se ne šire previše po restoranu i kao Selma, da se ne naginju kroz prozor, to jest kroz terasu. Ovde se organizuju i poslovni sastanci i prezentacije, a ujedno su i odličan izgovor da se nešto ozbiljno klopa. Meni se povremeno menja, jer se osluškuju potrebe posetilaca a tako je uvek najbolje. To je najbolji način da se zadrže stalni gosti i privuku novi.

A šta je recimo u novom meniju? Hladan biftek sa sosom od pavlake i rena sa puterom, jagnjeći kotleti sa francuskim pireom i blitvom i na primer hrskavi losos sa kruškom, lešnikom, indijskim orahom, bademom, crnim susamom i miksom zelenih salata. Od starih jela, najviše se traže: sporo kuvana juneća kolenica sa sosom od rena i grilovanim krompirom, pauflek u sosu od guščije džigerice i tartufa sa povrćem na maslinovom ulju i recimo svinjski file sa mocarelom, pršutom, taljatelama i pečurkama. Ako ništa, u Karuzu nećete ostati gladni. Ne samo zbog velikog izbora jela i fantastičnih kombinacija, već i zato što su porcije prilično velike. Ovde minimalizam ne stanuje.

Izbor vina je velik. Ima ih oko 60. Najviše se traže Kovačević i Radovanović, Harizma i Regent. A na peciva i dezerte su posebno ponosni. Prave ih sami, tačnije jedna fina iskusna gospođa koja s puno ljubavi i znanja ume tačno da stvori najukusnije lepinjice i kolače. Ozbiljna preporuka je pita sa malinama i plazmom, kao i francuski kolač sa jabukom fenomenalno aranžiran sa cvetićem na vrhu. Da li je cvetić jestiv, pitajte, nemojte da se zatrčite kao neki od nas. Od slatkiša sa starog menija probajte obavezno nugat čiz kejk, kao i belu čokoladu sa šumskim voćem.

Kao da cela ova ponuda nije dovoljna, četvrtkom, petkom i subotom su svirke. Redovni gosti umeju često da zaplešu tako fino da vam prosto dođe da ih zamolite za čas plesa. A ako se dovoljno opustite, možda poželite da zapevate kao Enriko Karuzo. Pa neka vam je sa srećom.

Ima tih beogradskih kameleona koji se lako prilagode svakoj prilici. Leti kao najlepše gradske devojke nose miris plaže sa sobom, kad ih gledate, deluje kao da drobe pesak pod stopalima. A zimi, pored njih se osećate udobno, ušuškano i kao da ste uvek kod kuće. Tako je i sa splavom restoranom Korzo.

Kad je leto, kao da ste na Ibicu stigli. Letnji bit vas odmah tera da cupkate kao da će bez vas stati svet, kokteli, sveže ceđen nar i malina, pivo, džin u najrazličitijim varijantama, zato je savet da dobro proučite kartu pića ili se posavetujete sa ljubaznim i finim konobarima. Neke kombinacije džina su: ruzmarin-limun, malina-pepermint, grejp-pepermint i ruzmarin-bosiljak-lajm.

A kad se popnete na sprat splava, kao da stignete u neki novi svet. Zidovi ne postoje pa imate utisak da lebdite iznad reke i plovite među galebovima. Zalazak sunca prosto traži da ga postujete na Instagram, a neke je posebno inspirisao na čistu romantiku.

A kada je reč o kreativnosti ovog restorana, jedan od razloga što već sedam godina privlači pažnju što redovnih, što novih gostiju, su osvežavanje prostora detaljima, a najčešće su to trenuci kad se uvode nova jela, nova vina i piva, kao i novi kokteli.

Svako jutro na Korzou je novi pravi početak dana za mnoge poslovne ljude koji rade u okolini. Donesu lap top, naprave pauzu da nahrane labudove i galebove, koji kao kućni ljubimci prilaze potpuno opušteno, a često dovedu i ekipu s posla da nešto zajedno rade u jednoj mnogo boljoj kancelariji gde open space dobija potpuno novo značenje.

A što se doručka tiče, ponuda je velika i legendarna. Može vam se desiti da slušate u gradskom prevozu o slano-slatkim uštipcima na Korzou. A bolje preporuke nema. Slani uštipci su sa aromatizovanom fetom i ajvarom, a slatki sa nutelom i džemom. Tu su i čuvena zapečena jaja sa kulenom, pavlakom i kačkavaljem, a punjene prženice su fenomenalne i preukusne, baš kako zvuče. Punjene su pršutom i mocarelom.

Kad se uđe na ovaj splav na Savi, videćete da je sve u drvetu. A kao vrhunac, tu je i pravo drvo koje raste u sred ovog objekta. Zastakljeno je, ide čak do gornjeg nivoa gde se vidi zelena krošnja i redovno se šiša i održava. Zimi izgleda prilično zanimljivo. Kad sedite u donjem delu splava pored kamina, a recimo pada kiša ili sneg, prizor je neverovatan. Vi na toplom, uz čaj ili vino, a na metar od vas zastakljena zima, kao neka ukroćena zver. 

Poseban utisak ostavlja i kamin, koji svakako nemamo baš svi kod kuće, ali nekim čudom se osetimo fino i ušuškano, baš kao da smo u svom domu, i ako ništa, poželimo da jedan takav isti kamin imamo i mi. Dotle, naravno, na Korzo i uživamo u pucketanju vatre.

Zimi se ceo splav posebno ukrasi. Velike zvezde preko staklenih zidova, ornamenti na tom čuvenom drvetu na sredini splava, pa se pored stabla poređaju cepanice u obliku jelke što fenomenalno izgleda kad napada sneg. A muzika se i tad prilagodi finoj, prazničnoj atmosferi uz Elvisa ili Sinatru.

Od glavnih jela, topla preporuka je teleći biftek sa kremom od tartufa za dvoje, pa tu taman možete sa smislite kako da zaprosite devojku i gde da sakrijete prsten. A ipak možda najveća i preporuka iz ličnog iskustva je losos sa kozicama i kaparom. Naravno, za ljubitelje morske hrane. Tu greške nema. Tajna je u pažljivo poređanim slojevima. Kreće se od blitve, pa se preko nje stavlja losos i sos od kozica i neutralne pavlake uz kapar. Na kraju se pospe sa parmezanom i kao fajnal tač, sve se to fino zapeče. Služi se u glinenoj posudi, najpogodnijoj za sva zapečena jela.

A ukus ovog jela, fantazija. Ima toliko elemenata, koji mogu zajedno na jednom mestu da vam deluju kao da ih možda ima previše, ali verujte, sve se savršeno slaže. Blitva osvežava, sos daje toplinu i ima finu kremastu strukturu, losos i kozice su sami po sebi predivni, a kad naiđete na kapar, desi se eksplozija koja fantastično prelije ovu kombinaciju ukusa. Uz ovo jelo se preporučuje belo vino Pošip. A pošto uvek postoje novine u jelovniku, u zimskoj sezoni 2019/2020, to su: sendvič sa pančetom i čedarom, crna pasta sa batakom i čerijem, rib eye steak i gulaš od divljači zapečen sa mlincima.

Zanimljivo je da meni na splavu Korzov počinje od dezerta. Kao što i ulazak počinje od vitrine sa slatkišima. Ovde su prilično ponosni na sopstvenu pekaru. To znači da su svako pecivo i svi kolači ovde napravljeni i baš su ukusni, pravi domaći. Od dezerta, posebna preporuka za slatkiš Tri leće. Ne samo da je ukusan, nego je i ogroman. Veći sigurno niste videli. Samo najhrabriji stignu sami do kraja, a da ga ne podele s nekim. Kad dolazite u društvu, rasporedite snage. Neka još neko uzme kolač 4D, to je specijalitet šefa kuhinje: 4 vrste čokolade, neutralna pavlaka, pomorandža i plazma keks. Pa da svi probate po malo.

Splav Korzo je mesto gde možete najrazličitije ljude da vidite, a svi su došli sa idejom da se opuste, dobro pojedu i popiju. Strane delegacije su ovde vrlo često, pa ako uskoro uđemo u Evropsku uniju, da znate ko je tome svesrdno doprineo.

Najbolja preporuka za restoran je kad vas negde odvedu prijatelji. Botako u Nevesinjskoj postoji već  15 godina, a u Šantićevoj 6. Na oba mesta dolaze ljudi koji kažu da su dobili preporuke od poznanika i drugara, a najčešće dolaze svi zajedno.

U oba restorana Botako je vrlo prepoznatljiva estetika unutrašnjosti. Nameštaj je u nijansama drveta ali su tu i zelenkasta i ružičasta boja na delovima zidova. Kad pogledate oko sebe, kao da ste ušli u neku modernu galeriju. Enterijer je osmišljen sa mnogo pažnje i ljubavi jer ga potpisuju vlasnik Slaven i njegova supruga Nataša. Prostor krase i male slike sa različitim izrazima lica, a autorka je akademska slikarka Bojana Sinđić. I znate šta, ako vam se neka slika svidi, možete da je kupite, samo se raspitajte kod ljubaznih konobara.

Ipak, nećete moći da ponesete sve što vam se svidi od dekora jer uz zidove se nalaze različiti oblici od kamena i drveta, ukrasi kao što su lampioni, sijalice i ogromni useci u obliku zvezda. Ali, ako ništa drugo, dobićete ideju kako da uredite svoj stan.

Što se hrane tiče, restorani Botako su najpoznatiji po picama.Najviše se traže: Botako, Srbijana i Kaprićoza. Pica NLO stvarno kao da se spustila iz kosmosa pravo na vaš tanjir, ali iz onog dela svemira u kom se baš dobro jede i gde je sve obimno i bogato. A kad na to dodate veličine pica od 30 i 40 centimetara u prečniku, shvatate da morate da budete ozbiljni šampioni da je pojedete sami. Zato je najčešća situacija da se pice u Botaku dele, pa su vrlo česte scene gde se cele porodice ili celo društvo počaste jednom picom. Znači, opušteno na ekskurziju u ove restorane.

Ali, ako pitate iskusne posetioce Botaka, pice su za one koji dođu prvih 100 puta. Ostali znaju da treba da se posveti pažnja i pastama. A tu je tek ogroman izbor: caprese, quattro formaggi, funghi al vino bianco i recimo all' amatriciana.

 Od slatkiša, najtraženiji su: tri leće, knedle i čoko mus. Knedle birate između šljive, kajsije i višnje. Čoko mus je preukusan i služi se sa: karamelom, šlagom i listićima badema. U oba restorana Botako je specifično što možete da vidite kuvare šta rade u kuhinji. To je najbolji pokazatelj da nema šta da se krije ovde. U Nevesinjskoj se gleda pica majstor kako sprema i razvlači testo kao di džej za miksetom, a u Šantićevoj se iz fenomenalne bašte kroz staklo takođe vide kuvari  i iz određenih uglova iz samog restorana, jer vrata na kuhinji nema.

Možda ste već bili u restoranima Botako, možda niste bili skoro, ali najlepše je kad možete nekom da budete dobar prijatelj i odvedete ih tamo na klopu. To vam nikad neće zaboraviti.

U Italiju možete za sekund. Samo zavisi u kom ste delu Beograda. Je l vam bliža Francuska ulica? Njegoševa? Ako ste možda preko reke, ipak vam preporučujemo novi Merkator. Najautentičnija italijanska pica se nalazi u Pizzagramu. I to na tri mesta u gradu.

Vlasnik Pavle redovno ide po celoj Italiji, skuplja drevna znanja i informacije i pravi pravu italijansku picu kod nas. Ovde je konkretno reč o tipičnoj rimskoj pici. To znači da je testo deblje ali samo na prvi pogled. To je tipična rimska fora. Testo ovih pica je vazdušasto, što znači da je razmak između kora velik, pa kad zagrizete parče, tek onda shvatite koliko je ova rimska pica meka.

A svako parče je priča za sebe. Najtoplija preporuka je da stanete ispred vitrine i prvo malo razgledate. Malo poželite da fotkate sve boje i ukuse u kojima ste se momentalno pogubili. Preporučujemo vam da obavezno pročitate sastav svake pice jer ćete tek tad shvatiti kakvo se bogatstvo tu krije. Mada, tek tada ćete biti u problemu. Realno, zaključak može da bude samo jedan: Dajte mi od svega po malo...

U Pizzagramu ćete možda po prvi put videti kockaste pice. Ali da znate, to je pravi rimski način služenja. I samo ovde ćete videti da se ovakve četvrtaste pice seku makazama. Znači, proces je da stanete ispred vitrine, odlučite koliko vrsta pice želite i kažete koliko široko svako parče da bude. Naš savet je da izaberete maksimalno tri parčeta za početak, pa ako budete mogli još, lako ćete dodati. 

Postoji oko 20 vrsta pica, a u vitrinu staje 15 pa se uvek rotiraju. Ali ona koje uvek ima je: gorgonzola i vrat. Vlasnik Pavle je posle mnogo eksperimentisanja došao do idealne kombinacije. Kaže da je odlučio da pokuša sa ovom svojom novom vrstom pice, koja je toliko dobro krenula da je odmah odlučio da je ne sklanja iz ponude. Zanimljivo je da svi zaposleni, u sva tri Pizzagrama, pošto imaju mogućnost da uvek uzmu nešto iz ove ponude, u većini slučajeva uzimaju baš gorgonzolu i vrat. A bolje preporuke nema.

Vlasnik Pavle koristi vrlo konkretno italijansko brašno. Lično ga nabavlja u jednom seocetu između Rima i Napulja, zna tačno od kojih ljudi ih uzima, kako ga prave i od čega se koje brašno sastoji. Razgovara i sa običnim ljudima po Italiji kojima je pravljenje pice porodično nasleđeno znanje, ali je išao i na edukacije sa vrhunskim tehnolozima koji su mu tačno objasnili koje brašno se koristi na koji način. 

U Pizzagramu možete da probate oko 8 vrsta italijanskih sireva. Na primer: bufalo mocarela od sira koji se zove strakino. Značenje je umoran, ali zašto je ovaj sir umoran? Je l zato tako ukusan?? Ovako se zove jer se dobija od umornih krava koje se spuštaju sa ispaše. I baš u trenutku kad se vraćaju, kad su umorne, tad je najbolje da se pomuzu. Znači, ako u Italiji vidite krdo krava kako se sporo i umorno spuštaju, nemojte da vam bude žao, stegnite srce, nemojte da ih zaustavljate da ih izmasirate i opustite, mislite na preukusan umorni sir u Pizzagramu...

Pršuta San Danijele se nabavlja na jednom brdu između Alpa i mora. Dobija se od svinja koje se vrlo specifično i zdravo hrane. Meso se uzima od prednjeg buta, pa se godinu i po suši na tačno određenoj nadmorskoj visini. Ukus je blag, nije prejak i taman se lepo slaže sa ostatkom pice na jednoj od ove tri lokacije u Beogradu. Od skoro u Pizzagramu se služi pelat sa: plavim patlidžanom na kockice i slaninom od obraza koja je uvaljana u pikantnu kalabrijsku papriku guanćale.

Ako baš želite klasičan okrugao oblik pice, možete i to da naručite. Ima i dezert pica sa nutelom, ali prava ponuda su ugaone rimske pice koje se seku makazama. To nigde nećete videti u Beogradu. Osim naravno u Pizzagramu.

Da smo pre više od jednog punog veka mogli da uključimo snimanje, zamislite samo koji film bismo mogli sad da gledamo u restoranu Orašac. Restoran je nastao na ovom istom mestu gde se i sad nalazi, u Bulevaru kralja Aleksandra 122. Prvo, koliko restorana znate koji su preživeli toliko vreme a i dalje privlače posetioce i imaju i redovne i nove goste? Drugo, kvalitet se ne smanjuje u čemu je jedna od njegovih najvećih tajni.

Nastao je još 1907. godine, samo što je tad bio kockarnica-gostionica, bar tako legenda kaže. Od drugog svetskog rata postaje restoran Orašac, a ljubazno osoblje tvrdi da se nije mnogo toga promenilo u enterijeru. Suština je ostala apsolutno ista. Jela su vrlo slična kao nekad. Jedna ugostiteljski vrlo mudra stvar je što se vremenom dodaju jela koja dobijaju odličnu reakciju. Na primer, kad vidite niz specijaliteta koji imaju makedonski naziv, možda se zapitate otkud to. Razlog je prilično pametan: za vreme Dana makedonske kuhinje, čim su u restoranu Orašac videli koja jela se najviše naručuju i na šta najbolje reaguju gosti, odmah su ih ubacili u redovnu ponudu. Tako su i restoran i posetioci uvek zadovoljni.

Na makedonskom meniju su: topeno sirenje, ohridski čomlet i recimo kumanovsko selsko meso. Ohridski čomlet je teleći but koji se dinsta u belom vinu sa krupnim crnim lukom. Sve se to onda zapeče u tavi i tako se servira. Kumanovsko selsko meso je svinjski file, sitno sečeno meso sa pečurkama, sušenim paradajzom i sve je dobro izdinstano. Onda se služi u tako puštenom soku.

Lokacija restorana Orašac sama po sebi nameće goste. To su vrlo često studenti tehničkih fakulteta koji su prekoputa, pa se dešava da se susreću generacije sa Mašinskog ili Elektrotehnike. Kažu konobari da su mnogo puta čuli priče od starijih gostiju da su dolazili pre nekoliko decenija kao studenti, a sada kao penzioneri na ovo isto mesto. Kad dođe period diplomskih proslava, onda se jedva nalazi prazan sto. Nekad su to nove generacije koje organizuju apsolventske večeri, a nekad su to starije generacije koje se posle mnogo godina okupljaju. I najlepše je kad sednu u baštu restorana Orašac pa počnu da razmenjuju iskustva sa fakulteta. 

Posebno obeležje ovog restorana tokom leta je bašta. Toliko je dobro skrivena od gužve i saobraćaja, da dođe kao neki odmor od betona i ludila grada, a samo ste koji metar udaljeni od centra Beograda. U bašti je čuveni ražanj na kome se svakodnevno vrti prasetina, bez obzira na to koje je godišnje doba. Često se tu obrće i jagnjetina i teletina, što je za strance posebna atrakcija, da vide kako se to jede i pije u Srbiji. A kako konobari kažu, čim ljudi vide da se vrti pečenje, odmah ga naručuju.

Unutrašnji deo Orašca je podeljen na dve prostorije, veću i manju, a deli ih šank. I što je zanimljivo, uvek je puno. Najviše je gostiju četvrtkom, petkom i subotom a krivci su tamburaši. Ono što se baš i očekuje od jedne ovako legendarne i dugovečne kafane koja drži do svog ugleda. Tih dana rezervacija je jedina koja može da vam obezbedi sto. Ili bar lekcija da se sledećeg puta na vreme setite da se javite restoranu Orašac. Na zidovima su fotografije starog Beograda, tu su okačeni i ćilimi, a tegle sa slatkim su poređane po policama. Karirani stoljnjaci su neophodan ukras, kao i drveni elementi po zidovima uz stolove i obavezan stari drveni pod. 

Od preporuka za jelo su tu i: mućkalica šefa kuhinje za dve osobe. To je svinjski file sa slaninom i paradajzom, malo se zaljutii zapeče u vatrostalnoj činiji, a u njoj se i služi. Na kraju se dodaju još samo dve kugle kajmaka koji se momentalno istopi. Naravno da u ovoj kafani možete da naručite i teleću glavu u škembetu, cicvaru sa starim kajmakom i recimo hleb koji je upravo stigao ispod sača.

Najtraženiji dezert je Titova krempita pošto je vrlo autentična jer se radi o bledskom receptu, a tu je i Batina baklava sa makom, potopljena u mleku i onda zapečena. Ima i mnogo jela koja su van jelovnika, slobodno pitajte, konobari će vam uvek preporučiti nešto zanimljivo, ali nemojte da dozvolite da vam neko priča o restoranu Orašac. Krenite odmah do bulevara i proverite sami zašto ovo mesto postoji više od jednog celog veka.

Na malo mesta u Beogradu možete da probate pravu divljač, posebno u centru. Restoran Lovac čvrsto čuva tu tradiciju već skoro 60 godina. Pravi naziv je Dom lovaca pa se shodno tome na zidu drže puške i opasači, tu je i galerija divljači, a braonkaste boje i drvenarija podsećaju na prirodu i šumu. Možda vam se posle nekoliko vina ili rakija učini da je protrčao i neki jelen. Bašta je zastakljena, ali radi u proleće i jesen kad je lepo vreme, a posebno u leto jer je ispod lipe sveže i kad je najvrelije beogradsko leto.

Lovac radi od 9 ujutru do ponoći. Doručak se služi do 1 popodne. Možete da dobijete omlet, prženice i pogačice sa kajmakom i pršutom. Ponosni su što svako jelo u potpunosti sami prave. Neki delovi jelovnika su: meze, na kašiku, hladna i topla predjela, lovačka gozba i dezerti. U kategoriji meze su: lovačka daska, pašteta od srnetine i mesa divlje svinje, terin od srnetine, tatarski jelen, i recimo domaći kulen od mangulice. A lovačka daska je pravo bogatstvo: kulen od mangulice, terin od fazana, pirotski sir, suve šljive u slanini, prepečeni hleb, rustična salsa od pečenog paradajza i džem od crvenog luka. Uz tatarskog jelena idu: kapar, tabasko, vočester sos, biber, ljuta paprika, senf i jaje, a u osnovi je marinirani file jelena.

Ako ne jedete često kod kuće, stalno se hranite po restoranima, onda treba ipak ponekad da uzmete i nešto Na kašiku, kako se zove jedan deo menija. Ako volite pečurke i potaž, savršen izbor za vas je potaž od šumskih pečuraka. Služi se sa orasima, suvim grožđem i parmezanom. Kako savršeno zvuči, takav zaista i jeste. Druga opcija na kašiku je srneći paprikaš sa domaćim njokama i pančetom.

U restoranu Lovac je uvek puno. Ima dosta domaćih gostiju ali stranci su takođe vrlo radoznali da probaju srpsku autentičnu divljač. U blizini je turska ambasada pa je bilo puno gostiju te nacionalnosti u jednom periodu. Ali kako kaže osoblje, izgleda da ta reklama od usta do usta uvek najbolje funkcioniše na svim jezicima, pa i na turskom. Danas, najredovniji stranci su Turci, a svečano drugo mesto, kao i u mnogim slučajevima, zauzimaju radoznali i svime fascinirani Kinezi. 

Na meniju ima još specijaliteta. Od hladnih predjela, za preporuku je Lovac meze na dasci za dve osobe a tu su: njeguški pršut, goveđi pršut, kulen, čvarci, proja, gibanica, ajvar, pihtije i beli mrs. A od toplih: šljive u slanini, pohovana paprika punjena sirom i recimo grilovani miročki sir.

U kategoriji lovačka gozba je niz ozbiljnih specijaliteta: gulaš od divljači u integralnoj lepinji, srneći ragu sa glaziranim njokama, jelen stroganof, lovačke kobasice na žaru, srneći medaljoni, file jelena, sousie vid pačije grudi i lovačka korpica. Potpuno je normalno ako krenete da čitate jelovnik detaljno i da razmišljate pola sata šta biste uzeli, jer sve deluje vrhunski. Jelen stroganof na primer je file od jelenskog mesa sa krompir pireom sa tartufima. Srneći medaljoni se služe na grilovanoj palenti sa sušenim voćem u senfu sa slačicom. File jelena se pravi na žaru uz krompir pire sa sa kestenom i pečenim orasima u aromatičnom ulju od vrganja i ruzmarina. Posebno vam preporučujemo iz ličnog iskustva sousie vid pačije grudi sa slatkim od višanja, krompir pireom sa dimljenom šunkom, puterom, slačicom i svežim peršunom. Divljač je uvek dosta jako meso, mnogi je vole ali je neophodno da se preseče sa nečim slatkim. Kako konobari kažu, domaći gosti manje vole te slatko-slane kombinacije, ali zato stranci obožavaju na primer baš slatko od višanja sa pačetinom. 

Kad je reč o piću, nemojte mnogo da mozgate, lepo pitajte konobare šta bi bilo najpametnije da se izabere uz koje jelo, pošto je izbor vina ogroman, kao i izbor rakija. I za kraj, nekoliko hitova iz kategorije dezerti. Pošto je restoran poznat po divljači, probajte obavezno srneća leđa, a preporuka je i reform torta. Ne zaboravite Titovu krempitu sa Bleda ili tufahije. Izbor je velik, sve deluje izuzetno ukusno, pa je dobar trenutak da krenete u lov na ponudu restorana Lovac, jer ova divljač je ovde zbog vas.